"Ti si, ćale, obična papuča", izreče pre neki dan sin prvenac, iznebuha, tik pred ručak.

"Kako to misliš?"

"Tako, mislim da si papučić."

"Kkkk?", zastade nešto u grlu. "Otkud ti to?"

"Jednostavno, spremaš ručak, pereš sudove… radiš ženske poslove. Dakle, papuča si."

Nije lako suočiti se sa takvom konstatacijom. Prvo što padne na pamet u ovakvoj situaciji je standardna priča o kulinarskim veličinama koje su listom muškarci. Ali, to je samo potvrda predrasude koja je stara koliko i Biblija, ne argument protiv. Sa predrasudama, svakom slobodoumniku je to prevashodan zadatak, valja raskinuti jedared za svagda, promišljeno i sa čvrstim argumentima, ne ofrlje.

"Kakve to veze ima sa papučom: svaki dan valja ručati, ja da kuvam umem, problem mi nije, naprotiv. Ko će, ako neću ja."

"Istina je, svi bismo danas ručali, mama je na putu pa moraš ti, ali to ne menja stvar."

"Koju stvar?"

"Pa to, da si papuča."

"Eto ti ga sad. Zar ne rekosmo da nema ko drugi."

"Nemoj da se pravdaš, radiš ti to i kad je mama tu. Nego lepo priznaj da si papuča i gotova stvar."

"Slušaj, dete, već si dovoljno velik da ti se mogu objasniti osnovne životne istine. Razlika izmeđi žene i muškaraca je isključivo reproduktivna: samo muškarac ženu može oploditi, a samo žena dete može roditi. Žena i muškarac, sledstveno tome, samo su dva pola istog bića, jedno bez drugog postojati ne može i na tome se sve razlike i završavaju. Svaka dalja podela, naročito kada su poslovi u pitanju, bez utemeljenja je. Nema, dakle, poslova muških i ženskih."

"Ma nemoj. Svi znaju da su kućni poslovi ženski, a ti si papuča i pomoći ti nema. Džabe se batrgaš."

"Je l’ ti to ozbiljno?"

"Najozbiljnije. Ništa ti ja tu ne mogu."

Očigledno, neki je vaspitni propust napravljen, mada ne sasvim jasno koji, kako i kada. Roditeljska dužnost nalaže da se greška bez odlaganja popravi. Klinac je u pubertetu, treba biti obazriv.

"Obrati pažnju. Za muško-žensku podelu poslova ima opravdanja samo kad je za uraditi štogod potrebna fizička snaga. Nije primereno da žene cepaju drva, mada i to nije retkost videti. To, recimo, jeste muški posao. Za kuvanje ručka snaga potrebna nije, ali veština i znanje jeste. To što mogu i umem i jedno i drugo valjda je prednost, a ne mana."

"Pravdaš se, pravdaš."

"Zar nisam bio dovoljno jasan?"

"Ma jasan si, nema zbora, sve sam shvatio."

"Šta si shvatio, žudim da saznam."

"Pa to."

"Šta to, majke ti?"

"Da si papuča, da ti je truba što sam te provalio pa se sad vadiš kako znaš i umeš, ali ti ne polazi za rukom pa se još i nerviraš."

Tu je već dara prevršila meru. Taktika se, očigledno, mora promeniti.

"Pa, dobro, kad kažeš papuča, na koga prvo pomisliš?"

"Na tebe, naravno."

"Ozbiljno te pitam, da li imaš neki drugi primer?"

"Znaš onog malog čikicu u stripovima, što stalno ponavlja ‘da, draga‘ dok ga mnogo krupnija žena mlati kišobranom. Tako, otprilike."

"Vrlo dobro. Sitan li sam ja?"

"Ne."

"Pijem li batine?"

"Ne."

"Ču li ti od mene ikad to ‘da, draga‘ ili bilo šta slično?"

"Ne, nisam."

"Pa?"

"Pa, ništa. Jedino što papuča jesi i bilo bi ti bolje da pripaziš da ti ne zagori to što spremaš, da ne bude, kad se mama vrati, švić-jao, švić-jao…"

"Majko moja, ovo počinje da biva monotono. Mogu život istrošiti i sve zube istupiti a da ti teraš jedno te isto. Ti si beznadežan slučaj. Tebi pričati i po vodi pisati, isto je."

"Opusti se, ćale, i pogledaj kroz prozor."

"???"

"Vidiš li štogod?"

"Ne znam na šta misliš?"

"Vidiš li kako je tmuran dan?"

"Kakve to veze ima?"

"Ni na televiziji nema ništa, ti si rastegao s tim ručkom…"

"Pa?"

"…a ja ti zavlačim šišarku da razbijem dosadu. Nisi papuča, šalio sam se."

"Hvala, sine. A ja se već zabrinuo."

"Dakle, je l’ gotov više taj ručak?"

"Još malo."

"Onda jesi."

"Šta jesam?"

"Pa papuča. Još nisi shvatio?"