Vreme uživanja

Nagrada

Udžbenici, i ta literatura, vele da je svaka nagrada stimulans da se ide dalje kroz taj život i priključenija. Ima toga još, da je svaka nagrada Ovo i Ono. I ima velike, i ima male nagrade, da je nagrada i lepa reč… Da skratim, u te nagrade oskudev’o, biv’o tek kandidat, i za lepe reči, ali mi to nije smetalo da izgradim stav prema nagradama, da tu ima razni’ pozadina, da je sve to, uglavnom, prolazno i mućni pa prospi.

Koliko se sećam, a sećam se, bila je neka osnovačka diploma za sve odlične ocene koju je otac, ko da je majstorski ispit, uramio i okačio u odžakliji zadružne kuće u ti Gunjaci. Muve su to ubrzo ispečatirale. Posle toga nešto nije bilo, čak je i onaj Ljubomiš, držim, kasno napis’o da sam visok i lepuškast. Dobro, vele da za to nikad nije kasno, ja velim da jeste, bilo i drugog Pisanja, post’o i Ličnost, jedan predsednik opštine iz te Nove Srbije mi neposredno rek’o da pišem ružno, ali mnogo lepo brate, Onaj čitalac napis’o, objavljeno bre, Živeo sto godina, oni drugi, što su pisali Đubre jedno natovsko, nisu objavljeni…

Kako bilo, svega bilo, ali nikako da me zakači neko Zlato, bar zlatotisk, neke pare sa kinegramom. I bude, kad i gde sam se najmanje nad’o. Čujem, iz ti izvori, od ti insajderi, da sam dobio Godišnju nagradu Grada za novinarstvo, i to kao jedini kandidat. Toliko ta opštinska vlast poradila na afirmaciji priznanja da me komisija, jašta nego od partijski stručnjaci, kao jedinog kandidata, jednoglasno izglasala. Čujem, ima diploma, i imaju pare. Tu se nađem u dilemi, i druge nedoumice, kako uzmem nagradu od vlasti koja je grad usarapila da ne liči na sebe. Onda se, jašta nego zbog pusti’ para, setim, ‘de se ne setim, ko sve, i od koga, nije uzim’o nagrade, i pripadajuće pare, i uzmem vršim i radim fizičke i duhovne pripreme.

Nagradni dan bi prvog dana proleća, ustanem, obavim ono što inače obavljam, upalim Nacionalnu televiziju, vele da će temperetura bude oko 10 stepeni, u Prištini samo 4, da u toj Americi nabujale reke nose sve pred sobom, da ljudi beže, iseljavaju se, da u Mitrovici traju protesti zbog nelegalno i jednostrano proglašene nezavisnosti, da je Onaj naš plivač dok je prim’o zlato nosio majicu sa natpisom Kosovo je Srbija, posle bio suspendovan i pravo kod Premijera dovezen specijalnim avionom, opazim i da se, po specijalnoj ceni, nudi specijalni komplet knjiga Kosovo je srce Srbije, da plakat sa predivnim pejzažima svete srpske zemlje ide besplatno. Iz cuga i taka siđem u prizemlje kod šnajdera Moše, ima mi otvori novi džep na novim pantalonama, tzv. mali džepić, ovaj pita Šta će ti, odgovorim Ne pitaj. Vratim se u stan i na lepoj maloj ‘artiji svojeručno i kako najbolje umem ispišem Kosovo je Srbija, lepo i pravilno presavijem i stavim u novi i mali džepić, da samo ja znadem šta je u njemu. Javi se i Ona što mi stalno Nedostaje, veli mogla mi je to ishekla, ištrika džemper sa tu veliku poruku, oturim, nema vremena ženska glavo.

Krenem, pred taj Dom kulture mnogo dece koja puštena iz škole, i unutra osnovci, vidim i gospoda, i gospođe, iz te partije, iz te institucije i javna preduzećeta, eto ti ga, kad ‘oće ono ‘oće, i lično ministar Velimir Ilić, vaspitano i srpski pri’vati Vladiku, vaspitano i srpski ga do’vatiše njegovi na vlasti novosrbijanci. Priđe mi koleginica sa radija, se izjavim, kažem da, zbog velikog trenutka, moram posegnuti u bogato narodno stvaralaštvo, pa rekoh, Šta reći, a ne zaplakati, i rekoh da nisam iz ove priče, da mi nije jasno kako da me nagrade oni koji su tema mog pisanja, i rekoh, ono čega sam se, zbog ti para setio, da je Grad stariji od ove vlasti, i da, valjda, za razliku od nje, ima i budućnost.

Onda sve uđe u salu, scenografija, mnogo cveća, osnovci u publici, Ministar u prvi red, Oni njegovi u prvi red, sednem, s kraja tog prvog reda, do Mladi dramaturg koji dobio nagradu za umetnička dostignuća. Priđe jedan, da se primaknemo sredini, ministru, odgovorim, ni pod batinama. Izađoše voditelji, crkveni hor otpeva himnu, na binu izađe ministrove partije Predsednik opštine, Vaše preosveštenstvo, časni oci, gospodine ministre, poštovane gospođe Jelena i Ivana Žigon, dragi gosti i prijatelji, pomaže bog. Pustiše film o uspesi, u prvi red sede iz Srpskih železnica ministrov Šarančić, pročitaše telegrame, voditeljka objavi da se rodni grad voli kao što se vole naši koreni, najavi umetnice Žigon. Izađoše Ić umetnice Žigon obučene u crnu žalost, iz bijelog grla zapeva Mlađa Ić umetnica, Sa Kosova zora sviće/ sviće sviće novi dan… Bi i Kosovo recitacija, na binu opet izađe opštine Predsednik, reče da su postigli sami uspeh, Grad dobio vladiku, na binu izađe i Predsednik od DSS, počeše dodeljuju nagrade, prvo za ekonomiju, Biznismenu koji kupio pola grada i sad to dalje razvija, munem Mladog dramaturga, šta ako Biznismen brzojavi da se novčani iznos nagrade brzopošalje na Kosovo ravno, ovaj samo zinu. Biznismen stavi koverat u džep, unutrašnji, dođe red i na mene, dodirnem onu ‘Artijicu u džepić mali moj, tri puta me pri’vati jedan, tri puta me do’vati drugi Predsednik, u kožu diploma, u koverat pare. Kad, Specijalno priznanje, Najvećem prijatelju Grada čiji je svaki dolazak značio berićet, na binu izađe sami ministar, sami Velja Ilić. Postajasmo tu sve i tako, Predsednik mi lično poveri da je lično ministru poklonio moju knjigu sa ministrovu sliku na korice, odgovorim, vala i ako je.

Nastavi se program, Ić umetnice se, za samo 800 evra honorara, jošte o Kosovu izrecitovaše, crkveni hor završno otpeva Zašto ćutiš Srbine. Još jednom se u’vatim za džepić mali moj, priđem ministru, pozdravim ministra, pitam, se slikamo za uspomenu i dugo sećanje, prihvati, okinu nas Mladi dramaturg. Tu ne bil kraj i konec, bio ručak u Biznismena hotel. Iako ne izbegivam takove dodatke, a znam i da tražim repete, u skladu sa svojim odnosom sproću nagrade junački odlučim da odem pravo kući. A tamo na ručku sve bilo redno i predano, u prvi red, dobro u prvi astal, ručka sami ministar, same Ić umetnice, sami opštine Predsednik i jošte ti sami rodoljuba, dok su dobitnici nagrade bili diljem sale sa ostali rinfuz.

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu