Negde u drugom razredu gimnazije, odveli su nas na vežbe bojevog gađanja na Ravnu goru. Takvo je vreme bilo, učila se opštenarodna odbrana, zlu ne trebalo, sklapanje i rasklapanje puške M-48 i ostale taktike, a onda je na red došla i praktična vežba. Izlet i zafrkancija, tako smo to shvatili, iako su se neka vojna lica ponašala kao da smo, u najmanju ruku, pred novim svetskim ratom. Momci su se uvek ložili na te puške, pa su zalegali sve po uzoru na Mirka i Slavka, a kuda oni, tu i mi devojke.

Ležimo u rovu jedni do drugih, mete su na drugom brdu i ocene se dobijaju po pogođenoj meti. Sve mi je to bilo i zabavno i ozbiljno, puška, desno rame, zatvoriš levo oko i nišaniš, uvežbala sam do trenutka dok me vojnik nije zapitao znam li gde pucam. U metu, kažem ja neuverljivo, vidim i sama da nešto ne valja, pojma nemam ni jesam li pogodila ili nisam. Oprostio mi vojnik tri metka koja ne znam gde su završila, hajd’ ponovo, još gore bilo. Već je mislio da ga pravim ludim. Upisao nula, izbacio me iz rova, za to vreme je drugarici do mene dečko pomagao koristeći priliku da puca u njenu metu i da u ljubavi podele po trojku za ocenu. Prvi put sam u školovanju bila jedina koja je imala ne keca nego potpunu nulu, i shvatila kako se oseća neko ko dođe na pismeni a ne zna ama baš ništa. Keca sam popravila odgovarajući kako se pravi koh, što je nekako bilo još veće poniženje.

Sutradan sam prvi put, u šesnaestoj godini, otišla kod očnog lekara – iskreno je bio začuđen kako sam do tada pratila školu i sve vezano za nju, a i život uopšte. Jer, moje desno oko je bilo načisto falično, a levo se prihvatalo posla za oba, sve dok i ono nije počelo da slabi. Malo je trebalo da se razjasni kako je sve posledica teško preležanih malih boginja u trećoj godini života, a ja sam svoj vid takav kakav je, da pomalo škiljim na desno oko kada hoću da izoštrim sliku, smatrala skroz normalnim. Uostalom, u osnovnu školu su nas tada upisivali samo vizuelnim pregledom, dovoljno je bilo da je sve pogledano od čula na broju.

Trenutak kada mi je doktor namestio odgovarajuća stakla bio je otkrovenje. Blesak boja i oblika, najpre na ulici i u prirodi. Dobila sam prve naočare i danima sam napolju, prekrivajući to desno oko, merila kakav mi je vid bez njih i sa njima. Mirakul, što bi pesnik rekao. Okvir je bio, moglo bi se reći, i moderan za to doba, ali su stakla bila teška i žuljala su mi i uši i nos, jedno oko je uvek bilo malo veće, ali hej, niko nije savršen. Najveća dobit – mogla sam da čitam čak i pri slabom seoskom noćnom svetlu. To što naočare nisam nosila od detinjstva počelo je da upropašćava vid i na zdravom oku, ali opet, da sam morala u prvom osnovne da nosim neku plastičnu rugobu i borim se sa nadimkom “ćora”, izgubila bih, ionako krhko, ondašnje samopouzdanje. Nikad ne znaš zašto je nešto dobro ili loše.

Sa tim naočarima sam upisala fakultet i stigla do treće godine, čovek navike u meni nije ni pomislio da možda postoje neke bolje i lepše. Onda su se jednog letnjeg dana razbile u paramparčad, zakačene rukom usred nekakve žustre studentske rasprave. To me je dovelo do očne klinike u staroj zgradi i, spletom slučajnosti, u kabinet za kontaktna sočiva, kod jednog tada čuvenog lekara. Kakve naočare više, u jednom pregledu i probi doktor mi je odredio novu dioptriju, i prva takozvana tvrda sočiva bila su moje novo vidno čudo – mirakul broj dva u mom životu. I tako skoro 25 godina. Ispratila sam dobrog doktora u penziju, dobila još boljeg, njegovog đaka, tehnologija sočiva je napredovala, ništa mi nije falilo vidu sem prašine i beogradske košave, a svako zna kako boli, što se kaže, ko u oko kada te ubodu.

Onda sam još jednom bila na pragu da dobijem negativnu ocenu. Svi su na kursu ikonopisa najtanje linije izvlačili precizno osim mene, kao da ruka nije moja. Ili oko. Izmičem, primičem, još gore. Slikam sa lupom, radi posao neko vreme, ali onda padne potpuni mrak.

Dobro, trenutak je bio da se opet unapredi plus. Dobri doktor se samo nasmešio, trenutak je zapravo značio da za blizinu moram da nosim – naočare preko sočiva. I da je to proces nepovratan, neko vreme čitaš izmičući na daljinu, a onda samo povećavaš dioptriju. Trajalo je to sa sočivima i naočarima za čitanje par godina, onda je polako sve počelo da smeta i iritira oči.

I tu se zatvorio krug, molbom doktoru da se potpuno otarasim sočiva. Sve je tu napredovalo, okviri su postali modni detalji, ja sam sa novim naočarima postala još novija ja. Da ne koštaju kao bubreg, imala bih nekoliko raznih komada, za razne prilike. Ovako, jedne, i paradne i radne. Često ne znam gde su, čekam neki zvučni model koji će se odazivati, često me nerviraju, posebno sada, sa maskom. Poneko promašeno slovo na sitnoj telefonskoj tastaturi, poneko propušteno pozdravljanje na ulici.

Buljkam, reči su jednog prijatelja, kada mi se oči umore, pa bacim oba para, ali ja moje đozluke volim. I očne lekare, samo trojicu u skoro 50 godina lične istorije. Čudo broj tri!