Početkom ’95. godine prošlog veka, jednog petka uveče, prvi put sam ušao u podrum opskurnog izgleda koji se nalazio u Lješkoj ulici 7 na Banovom brdu, u Beogradu. Kroz dim i gužvu probili smo se do šanka. U prostoriji obloženoj drvetom nalazilo se više od 30 osoba, znatno više nego što je mogla da primi.

O zidove se lomio zvuk dobro ukomponovanog benda i hrapav, a nežan glas. Devojka rokerskog izgleda sa gitarom i smrtno ozbiljnim izrazom lica, publika kao omađijana – bila je to Ana Popović i grupa Hush. Mesto je bilo Vox. Ovaj klub je od nastanaka pa do danas neodvojiv od svog osnivača Budimira Bude Vuletića. Tada je bio ranjeni kauboj koji je sakupljao deliće razbijenog dragulja, koji je u prethodnom životu muzički obrađivao zajedno sa svojim prijateljima. Niko nije mogao znati da će ponovo sastavljanje tog dragulja postati misija i svih onih koji su jednom ušli i ostali u Voxu.

Tih devedesetih dolazili smo bez očekivanja i redovno, ošvajsovani NE-pobedama, NE-imanjima, NE-uspesima, raznoraznim životnim proklizavanjima koja u takvim vremenima postaju predimenzionirana. Ako se sa sigurnošću moglo reći da je bluz u Beogradu do tada imao svoju scenu, za uzdizanje Voxa i onoga što Vox danas predstavlja bilo je neophodno bluz okruženje i ljudi – narod. Bluz okruženje se na dramatičan način ukazalo tokom devedesetih, a narod (ljubitelji bluza i bluz kulture) je već bio tu.

U zimu ’96/97. stiže i blesak maglovite nade koji se lomio po celom Beogradu i demonstracije prilično iznerviranih građana protiv džiberskog mangupiranja sa njihovom izbornom voljom. Promrzli i euforični, veče bismo okončavali u Voxu. Zvuk je, u međuvremenu, postao čvršći i otresitiji, a Anin glas prkosan. Možda je to samo moj doživljaj, ali delovalo je da je pobuna dobijala svoj oblik. Dete je postajalo umetnica, a subverzija realnost.

Ana je otišla u svet i proslavila i svoje i ime svoje zemlje, a Vox je nastavio dalje.

U leto 1999. godine, Vox ste mogli pronaći na splavu na obali Save preko puta nekadašnje šećerane, samo ako ste bili uporni. Električna struja je tih dana bila alternativna pojava, a za splav sa najviše sveća se ispravno pretpostavljalo da je Vox. Pivo je neminovno bilo mlako, a goste je zabavljao lično Buda, uz akustičnu gitaru. Delovalo je da se dragulj nikada neće sastaviti. Samo je tako delovalo. Naredne godine Vox je vaskrsao u Lješkoj ulici broj 26 (preko puta nekadašnje lokacije), gde se i danas nalazi.

U junu 2002. godine, po ideji Bude Vuletića organizuje se VOXstock festival na prostoru ski-staze u Košutnjaku, gde se pored izvođača iz Beograda i Srbije pojavljuju i strani bluz izvođači. Nakon prvog uspeha, ovaj festival postaje tradicionalan i njegovo održavanje se sa prekidima (i organizacionim lutanjima) očuvalo do danas.

Prvu deceniju ovog veka obeležio je niz gostovanja najvećih svetskih rok bendova u Srbiji. Na svakom od tih koncerata mogli ste u publici sresti Budu, kao deo zajednice koja slavi otvaranje scene. Na večernjim svirkama u Lješkoj bi vam, uz neizostavni vinjak, objašnjavao da je "sve ovo sa Voxom krenulo kako bi sa prijateljima napravio nešto gde će zajedno moći da rade ono što najbolje znaju i najviše vole, i gde će njihova deca moći da nađu prostor za sebe".

Vox je očuvao svoju zajednicu iz ’90-ih i uvećao je sa dolaskom milenijalaca koji su, što pod uticajem roditelja, a neki uprkos tome, u potrazi za autentičnom muzičkom i životnom kulturom zabasali (ovog puta ne u podrum) u baštu ovog kluba "posle časova u Trinaestoj" (XIII gimnaziji). Mnogi od njih bili su i volonteri na VOXstock festivalima za "fraj ulaz i pljeskavicu" (Buda ih je redovno u toku smene oslobađao radne obaveze i slao da slušaju koncert).

Kada je Ana 3. juna 2015. godine u Mikseru uz vatromet izašla na binu, gledao sam u Budu kako skuplja još jedan delić svog dragulja i sa smirenošću gurua ispraća uspeh "još jednog deteta svog prijatelja". Za to vreme, svoje najvažnije lekcije iz pevanja u Voxu je specijalizirala i Bojana Stamenov (takođe ćerka prijatelja).

Lista izvođača koji su prošli kroz Vox za ovih 25 godina prevazilazi obim ovog teksta, a nabrajanje po sećanju neminovno bi dovelo do nečijeg izostavljanja, što bi bilo nepravedno. Svirke vikendom, po dosadašnjim saznanjima, gotovo nikad nisu izostale, a često se održavaju i u toku radne nedelje. Najistaknutijim bluz bendovima u Srbiji je zadovoljstvo da nastupaju u Voxu.

Beograd je osamdesetih po muzičkoj kulturi, rok, bluz i džez sceni parirao najvećim evropskim metropolama. Devedesete su donele krah u svakom pogledu. Na ovim ruševinama se ta scena oko Voxa ponovo uzdigla u autentičnu srpsku bluz enklavu, koja okuplja sopstvenu publiku – narod bluza (naziv pozajmljen od autora istoimene knjige Leroa Džounsa). Stariji deo ove populacije (među koje spada i potpisnik), ljubomorno će čuvati svoja "osnivačka prava" u vidu nove životne inspiracije, koja su pre 25 godina stekli u zadimljenim prostorijama ovog mesta uz sinkope Aninih pesama.