U početku beše promisao, potom reč. Usledio je veliki prasak koji je uneo svetla u tamu nad bezdanom, nastala je vasiona, sve što postoji, vidljivo i nevidljivo. Alegorijska priča o Postanju veli da je Stvoritelju za taj posao bilo potrebno šest dana. Sedmog se odmarao diveći se delu svome, preporučujući svojoj krunskoj kreaciji, čoveku, da šest dana radi, sedmog da se odmara. Sedmi dan je, zato, najstariji i najznačajniji praznik, lični i porodični.

Razni tumači ovog predanja sporili su se vekovima oko toga kog je konkretno dana u sedmici bio prasak a koji dan je rezervisan za odmor, sve tražeći dokaza u svetim knjigama i izvlačeći iz njih svako svoje zaključke. Spor još traje tako da se neki odmaraju petkom, neki subotom, a neki pak nedeljom.

Zapadna, hrišćanska civilizacija opredeljena je, s nekim izuzecima naknadno uspostavljenim, da se svaki posao završava u subotu. U romanskim jezicima sedmi dan je označen kao onaj koji se posvećuje Bogu, u ruskom je to vaskrsenje, u germanskim narodima je taj dan sunčan makar i padala kiša… Koliko god to etimološki bilo neutemeljeno, na srpskom i svim njemu srodnim balkanskim jezicima naziv za ovaj dan je, bar zvuči tako, onaj kada se ne radi, kada nema dela – nedelja, dan usporenog ritma, rezervisan za sitna ugađanja duši i telu, onoliko koliko mogućnosti i inspiracija dozvoljavaju.

Rastajanje s krevetom nedeljom traje znatno duže nego drugim danima, neopterećeno je grižom savesti i s punom svešću jutarnjeg "razvlačivača" da se nikuda ne mora žuriti. Dan, naime, izgleda dovoljno dugačak za ugoditi duši i telu. Nedeljnoj jutarnjoj kafi, zbog toga kada počinje i koliko traje, više paše pridev prepodnevna, produžava se s više dolitaka no obično, najviše prija u horizontali, upotpunjena prebiranjem po štampi.

Iako postoji dnevna štampa, nedeljne novine se, neznano zašto, na kioscima pojavljuju već utorkom, sredom ili četvrtkom. Pasionirani čitalac će zato nedeljnik, kada ga kupi, samo ovlaš prelistati, na preskok iščitati i tek ustanoviti čega sve ima, dok će glavninu ostaviti za nedelju pre podne, kako je sam Bog odredio. Tada će ponovo pogledati naslove i potpise i po tome napraviti selekciju i redosled čitanja. Prvi na redu će svakako biti oni aktuelni, udarni tekstovi, iza njih oni za koje potpis garantuje da su poslastica, potom analize, kasnije i svi ostali. Čitaće ih natenane, sa zadrškom, ne bi li, ako ikako može, čitanje potrajalo što duže. Neke tekstove će čitati i po dva puta, samo da bi trajalo. Na kraju će, ako ostane još vremena, pročitati i one tupeže koji s nekim razlogom u svim nedeljnicima postoje i koje bi inače najradije preskočio. Rastezanje nedeljnog čitanja novina je posebna umetnost koja se uobličuje i usavršava godinama.

Prepodne svako provodi kako mu sopstveni ritam nalaže. Kako dan odmiče, svi pojedinačni ritmovi unutar porodice se poklope na početku centralnog događaja – nedeljnog ručka, svetog porodičnog obreda. Do rezonanse se može doći spontano, mada se najčešće, to znaju svi koji decu imaju, postiže prinudno. Kako se vreme ručku bliži, raste nervoza inicirana sakupljanjem podmlatka. Lagana prepirka dobija na zamahu iz uvek istih razloga: neko naprasno nije gladan, mada se do malo pre raspitivao kada će da se jede, neko gleda crtani film pa bi jeo kasnije ili makar ispred televizora, neko se dogovorio da se s društvom baš tada nađe u parku, dok neko, ko u podmladak davno ne spada, za trpezu dolazi s novinama jer nije završio članak a baš je na najzanimljivijem mestu. Po ko zna koji put bivaju izgovorene svima poznate rečenice da "bar jednom nedeljno možemo da jedemo zajedno", da je "čitanje za stolom nepristojno i pruža deci loš primer" i da će "tako biti dok živimo pod istim krovom".

Sve biva, međutim, prekinuto mirisom domaće supe. Toplota koja se oko nje širi umiruje svaku napetost, ritmični zveket escajga najavljuje svemirski spokoj. Nedeljni ručak je magija sjedinjavanja, makar posle supice, kao glavno jelo, na meniju bila jednonoga sedmokrila kokoška bez tela. Teška su vremena, datum je visok, jede se šta se ima.

"I pas legne da se slegne", poručuje narodni mudrac. Blažena posleručkovna dremka šlag je na torti nedeljnog hedonizma, spajanje je s Tvorcem lično. Iluzija blagostanja, beskonačnosti trenutka i sveopšte harmonije upotpunjena ujednačenim zujanjem mašine za pranje posuđa na svom je vrhuncu, posle koga, neminovno, sledi spuštanje.

Svetost nedelje ima ozbiljnu manu: sledećeg dana se radi. Nedelja je ritam, promisao i reč. Sledećeg jutra dogodiće se prasak, počeće novi ciklus. Sviće prokleti ponedeljak, poslednji je trenutak da se ovaj tekst, kakav je – takav je, završi.