Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Poslednja noć.

– Pa, ništa onda, laku noć.

– Hajde da ostanemo budne do doručka.

– Ali jedine smo, čuješ da svi hrču po sobama.

– To je još sat vremena.

– Nema više piva.

– Evo ima.

– Hoću da napišem kritiku.

– Pisaćemo u Beogradu.

– Dobro. Ionako ne mogu da pišem po hodnicima raspalih hotela.

– U, izvini Vračar! Ja u Beogradu kad hoću da pišem moram po kafićima. Bežim od cimerke iz Studenjaka…

Lift krči. Iz lifta izlazi bosa devojka, trpa cipele na štiklu u tašnu. Mina mora da prokomentariše.

– Smrdi na ekskurziju.

– A da… Svi smo nosili ove jeftine parfeme na točenje, pošto nam bude žao da ponesemo ozbiljniji, da ga zaboravimo ili da nam ga neko mazne. Ja volim te parfeme.

– Ja sam uvek nosila one skupe.

– A za koga si se mirisala? Za frajere iz sedmog tri sa žurki u diskoteci u potkrovlju hotela?

– Nisam išla na te žurke. Kul deca su uvek blejala po sobama.

– Meni je diskać bio najjači. Najbolje je bilo na Divčibarama, u hotelu Pepa, kome su pootpadala slova, pa je ostao samo hotel P. Devojčice su kovrdžale kosu krpicama, a dečaci su umesto gela za kosu stavljali pastu za zube…

– E, znaš šta ti i ja nikad nismo radile za ove tri godine?

– Šta?

– Ćutale. Znaš ti da ćutiš s nekim?

Dugo ćutimo. Pijemo ovo malo piva što je ostalo. Mina mota cigaretu. Ja razmišljam o tome koji joj je i zašto toliko hejtuje ekskurzije. I ovo je neka ekskurzija. A nešto mi se ni ne ćuti. I, Mina progovara (jes!).

– Bukvalno ti čujem misli.

Zvoni telefon na stočiću pored nas. Onaj telefon na okrugli brojčanik.

– Mrzim ekskurzije.

– A fora! Kontam da neko nekog pokušava da dobije u sobi, pa su omašili.

Podižem slušalicu. I Mina dolazi da čuje. Naravno, neko dahće. Previše ekskurzijski, čak i za mene. Prekidam vezu. Smejemo se, ili se više podsmevamo – jebote, ko još ovo radi? Mina se uozbilji.

– Mogu nešto da te pitam? – Ajde.

– Znam da si čitala moje tvitove sa prve godine. I sigurno si pročitala neke vezane za sebe. Kako si posle mogla da me pogledaš, a da me ne pljuneš u facu?

– Ufff. Rekla ti Jovana znači. Okej. Pa ovako… Čekaj, na koje tačno tvitove misliš?

– Na koje ti misliš?

– "Devojčice, samo da smršaš i da prestaneš da me zoveš Minče i sve može"? Taj mi je omiljeni. Neću da prestanem da te zovem Minče.

– Ja najviše volim onaj "Glupo ti raste kosa".

Nisam znala za ovaj. Kako to misli – glupo mi raste kosa?

– Vidiš da umeš da ćutiš.

Sad baš ćutim.

– Jesi se sad stvarno naljutila? Ali ja u stvari volim tvoju "Lilo – Peti element" kosu, kapiraš?

Pijana filmska ekipa izlazi iz lifta. Pevaju nešto. Krenuli su da se presvuku i hoće da idu na bazen. Zovu nas. Hej, filmska ekipo, išla bih, nego mi glupo raste kosa. Fleš-bek na prvu godinu Fakulteta dramskih umetnosti. Sveže sam pristigla iz malog, jednostavnog Zrenjanina. Po Beogradu se gubim na dnevnom nivou (danas sam to svela na jednom nedeljno). Bežim od ljudi, ne znam o čemu da pričamo. Ili ne znam kako. Bilo mi je jasno da sam u startu bila neuklopljena i nisam znala šta da radim po tom pitanju. Pa rekla sam ti to, Mina, onda u Rojalu, sećaš se? Onda kad je sve već prošlo i kad sam se malo uklopila. Onda kad je cela klasa posle igrala tamo dole uz "Jutro je". Znaš, onda kad smo u stvari postale drugarice. Mina, hajde, pročitaj mi misli. Je l’ se ti uopšte sećaš Rojala?

– Pisala sam te tvitove zato što si se ti ponašala onako kako sam se ja osećala.

– Kako?

– Tako nekako otvoreno neprilagođeno. Ja sam to krila i išla iz kontre. Trudila sam se da se smejem i da budem šmeker.

– Upalilo ti je. Mogla si i meni da kažeš za tu foru. Šta znam, možda sam i ja mogla ranije da krenem s tim… Sa uklapanjem.

I onda dugo ćutim, njoj u inat, sve dok obe ne zaspimo. Budimo se u panici. Vidimo gomilu ljudi sa već spakovanim koferima, žure, guraju se oko lifta. Niko nam ne govori da je autobus već dole i da nas uveliko čeka. Lomimo se da se popakujemo. Probijamo se, teglim kofer, gladna sam, verovatno smrdim. Dok ulazimo u bus, Mina počinje da peva. Da, na sve to, mora da me bude blam od Mine.

– Jutro jeeee, jutro jeeee! Kad te nema bolje da se nisam ni probudila, nema mesta na jastuku koje nisam ljubilaaa…

– Minče! Minče, seljanko, prekiniiiii!

Ceo autobus nas gleda. Mina viče.

– E nas dve nismo jele, ko će da nam donira sendvič?

Momenat tišine. Ali bez ikakve neprijatnosti. Neko nam dodaje sendvič. Sedamo, delimo ga.

– Misliš da mene sad nije blam što sam se drala po busu?

– Nije.

Pogledam Minu, pocrvenela je. Skroz.

– Eto ti. Da znaš da se sećam Rojala.

Kad si neprilagođen, ako ništa drugo, uložiš veći napor da izvališ šta ovi oko tebe misle. Minče, hajde da pišemo o ovome.

– Galinče, hajde da pišemo o ovome.