Samo ime sve kaže (mada za Stari Pazar niko nije čuo): pazar, bazar; od persijskog – pijaca, tržnica, tržište. Kroz Novi Pazar ide se na Kosovo, u Crnu Goru (Rožaje su tu odmah), u Albaniju – i natrag u Srbiju. Geografski položaj je idealan: u gornjem toku Ibra, pristupačan klisurom ispod Kopaonika, a dovoljno visoko da planinski prevoji nisu daleko. Priroda je tu škrta, pa su ljudi neizbežno vredni, pametni i brzo misle; osim toga, kroz Novi Pazar vekovima su prolazili karavani trgovaca, pa su se – po prirodi stvari – razvili zanati. Prvo je bio han za putnike namernike, pa kovačnica za potkivanje konja, pa tufegdžija da pravi municiju, pa mesar da snabdeva hanove – i tako dalje…

A onda su se Pazarci setili da bi mogli i oni da trguju. Bistri i duhoviti, kakve ih je Bog dao, imali su u tome velikog uspeha; taj uspeh je danas, zahvaljujući sumraku i padu Srbije, ogroman. Nije to bez neke: neko ko vekovima trguje i proizvodi nešto za slobodno tržište nužno je tolerantan, sklon da etničke, verske i druge razlike prima kao stvar prirodnu; nema goreg neprijatelja za trgovinu od predrasuda. Pazarci su tako zulume trpeli, sve nadajući se da će na kraju proći, ali sami se nisu laćali oružja. Znali su da na kraju, kad ludilo prođe, treba trgovati. Mutatis mutandis, Novi Pazar je – istorijski gledano – Dubrovnik u brdima. Videli su Pazarci leđa Turcima, Austrijancima, četnicima (onim originalnim i ovim današnjim), Nemcima, komunistima, julovcima. Trgovina i proizvodnja nisu prestajali.

Novi Pazar je čudo u ovoj i ovakvoj Srbiji. Već na prilazu gradu čovek zapazi ogromnu količinu velikih kamiona svih mogućih registarskih tablica (u gradu ih je još više). Grad – inače simpatična i lepa otomanska palanka – prepun je tezgi, radnji, dućana, ćepenaka, kafića, kafana, kioska, trafika, magaza, aščinica, ćevabdžinica; tu se prodaje sve; čega nema, može se naručiti za sutra. Automobili su u načelu novi i skupi, a ima ih previše za grad te veličine. Iz svakog kamena novopazarske kaldrme viri novac; mnogo novca. Moj drug Zaim, urednik jednog lokalnog lista, kaže: "U Novom Pazaru samo su dve stvari sramota: krasti i nemati."

Tako Pazarci rade; rade i rade i rade. Svi zaposleni u lokalnoj radio-televiziji SAN (od Sandžak, ali više od san; vlasnik, Ruždija Šabotić, sanja da njegova medijska kuća bude glavni regionalni centar, prisutan i na satelitu) imaju još jedan posao pored svog. Producentkinja ima lanac kioska; jedna novinarka je medicinska sestra, druga trguje cigaretama; i tako dalje. SAN je tek jedna od lokalnih radiodifuznih kuća, ali je ovih dana pustila predajnike u Raškoj, Sjenici i Tutinu; sve legalno. Radio SAN petkom ima verski program u kome govore i imam i paroh i budući starešina manastira Đurđevi stupovi, koji se upravo rekonstruiše. TV SAN ima bingo-tombolu sa najvećim nagradnim fondom u SR Jugoslaviji; osim toga vodi stalnu kampanju za humanitarnu pomoć bolesnima, invalidima i sirotinji; samo za operaciju jednog deteta skupili su preko 300.000 maraka za nekoliko dana. Novopazarski trgovci i industrijalci poštuju čaršijski red: stvar je ugleda uplatiti pristojan iznos u humanitarne svrhe.

Odakle te pare? Kao što smo rekli, Pazarci rade, rade i rade; pa onda trguju, trguju i trguju. Novi Pazar je evropska prestonica farmerki i svega ostalog od džinsa; osim toga, pravi se sva moguća konfekcija i sve moguće cipele. Par farmerki košta od 15 do 100 maraka; one od sto maraka u Nemačkoj koštaju 150 i kvalitet im je svetski; one od 25 maraka trajaće pet-šest godina, pa vi vidite. Ako kupite deset pari farmerki, cena će biti 12 umesto 25 maraka… Lokalna legenda kaže da je profitna stopa proizvođača farmerki dva dolara po paru – franko fabrika. U slučaju cipela je slično. Pri tom su fabričke hale gde se to sve pravi daleko od očekivane slike paleotehničkog pakla u kome se sirotinja znoji kao oni šleski tkači iz XIX veka: to je svetlo i moderno, a posao je dobro plaćen. Nikoga u Novom Pazaru nećete čuti da se žali na bilo šta: to bi bilo nepristojno i ponižavajuće, jer ko se žali – taj mora biti da je lenj ili glup. Tako se ne može saznati plaća li se reket, podmićuju li se carinici i uopšte kako se preživljava sa raznim lopovskim vlastima koje su ovde endemske već vekovima. Na takva pitanja Pazarci slegnu ramenima i nasmeše se šarmatno levantinski: ne želiš da znaš… Valjda zato tamo nikada ništa nije zatvoreno: sve radi uvek i dovoljan je jedan poziv mobilnim telefonom da se otvori radnja u ponoć. Uzgred: obe mreže mobilne telefonije zakrčene su predveče do paralize, jer i Mobtel i Telekom štede na baznim stanicama… Ukratko: u Novom Pazaru sve i uvek može.

Politički život Sandžaka složen je i slojevit, ali ima svoja pravila. U Novom Pazaru nije bilo kriznih štabova i drama posle 5. oktobra; ljudi su seli i čekali da vide šta će na kraju iz cele te fertutme ispasti; pamti Novi Pazar i dramatičnije događaje. Vidljiva je, međutim, nada da će doći do otvaranja Srbije u svim pravcima i – shodno tome – do slobodnije trgovine. Na budalaštine o "hiljadama naoružanih mudžahedina u Sandžaku" Pazarci padaju od smeha. Cela priča o budućnosti Crne Gore, međutim, brine ih: malo im je dosadašnjih natezanja sa kontrolnim punktovima; samo bi im još to trebalo… Oni hoće miran život, slobodnu trgovinu i zakonitost; platiće poreze, poštovaće državu, samo da ih puste da na miru rade i trguju.

Valjda će se tom vrednom, bistrom i duhovitom narodu u koga je najveća sramota krasti i nemati ta želja ispuniti.