Radoznalost je osobina koju ljudi dele s većinom životinjskog sveta, ali samo ljudski rod pati od gladi za vestima, novostima, od traženja, saznavanja, pravljenja i, takođe, izmišljanja vesti. A o novinama se može pričati čim se upitamo o načinu na koji se vesti – šire.

Zato se o njima može govoriti i u vremenima mnogo pre no što su papir i štampa izmišljeni i mnogo pre nego što su se prve novine – štampana publikacija koja redovno izlazi – pojavile. U tom smislu "novine" su starije i od prvih pećinskih crteža.

Čuvanje vesti u "izvornom" obliku, bez oslanjanja na nepouzdano pamćenje glasnika, može se povezati s "tekstovima" od učvorane kože, ukrasima na kosti ili kamenu – ako neko ume da ih pročita. Po nešto strožim kriterijumima, o novinama se može govoriti tek od pojave prvih pisama, pre oko šest hiljada godina. Te vesti su se najpre ticale skladišta dvora ili hrama, popisa zaliha u hrani, dragocenostima, robovima i stadima, što je uobičajeni sadržaj najstarijih pisanih tekstova. Ne mnogo kasnije, pojavljuju se kraljevske hronologije, himne bogovima i herojima, pa i ono što bismo danas nazvali vestima – datumi i mesta bitaka, podaci o pomračenjima Sunca i Meseca, katastrofama…

Današnjim novinama najbliže su bili tekstovi zakona uklesani u kamene ploče i stubove postavljene na javnim mestima i dostupne svim podanicima – da bi znali šta ih čeka ako zakon krše. Taj običaj zadržao se praktično do danas, svuda gde objavljivanje neke vesti – o izbijanju rata, epidemiji, novom vladaru, povećanju poreza… – saopštavaju dobošari, telali, ili okupljenom nepismenom svetu sa plakata čitaju njihovi pismeni sugrađani.

Istražujući prošlost da bi napisao svoje slavne Anale rimske istorije, Tacit se povremeno žali: "Ni kod istoričara, ni u dnevnim novinama nisam našao…"

Dnevne novine u carskom Rimu? Da, postojale su i zvale se Acta diurna ili Acta publica, Acta urbana, Acta rerum urbanorum, Acta populi ili samo Acta. Mi bismo rekli: Dnevne vesti, Javne vesti, Gradske vesti, Gradske novosti, Narodne vesti ili samo Vesti. Te "novine" objavljivale su rimske vlasti najkasnije od vremena Julija Cezara do pada Rima 476, više od pet stotina godina.

Sadržaj rimskih novina činile su informacije o broju rođenih i umrlih, količinama novca koji je iz provincija stigao u Rim i situaciji u snabdevanju žitaricama. Drugi deo novina bile su odluke vlasti, testamenti uglednih građana, vesti o hapšenjima, izveštaji sa suđenja, izvršenja sudskih kazni i izbora državnih funkcionera. Poseban deo činile su vesti iz Senata, a obavezno sve odluke o počastima caru i dvorske vesti – uključujući rođenja, smrt, venčanja, slave i druge događaje u vladarskoj familiji. Sledili su izveštaji o ratovima na granicama imperije, čudnim ili zanimljivim događajima i pojavama kakve su mnogo pametna deca i druga čudesa, novim graditeljskim poduhvatima, rušenjima, sahranama, verskim svečanostima… Sve do sportskih tabela, ljubavnih i avanturističkih priča poznatih i nepoznatih ljudi.

Ukratko, sve kao i danas, samo što se rimski "novinari" nisu opterećivali "obogaćivanjem" priča i literarnim ukrašavanjem. Tekstovi su bili kratki, jasni i informativni – što se za mnoge u današnjim novinama teško može reći.

Ipak, o novinama u pravom smislu te reči može se govoriti tek kada je neka vest umnožena, raširena i dostupna svima. Mnogo pre Kolumba Ameriku su "otkrili" Vikinzi, čak je i naseljavali. Ali, za Vinland, Zemlju grožđa, znali su tek retki vikinški pomorci. Petsto godina kasnije, 1492, Đenovljanin Kristifor Kolumbo dospeo je do "Indije" ploveći iz Španije na zapad. Umro je, navodno, ne znajući da je "otkrio" Ameriku – koja će to ime dobiti po jednom sasvim drugom pomorcu i istraživaču. Danas malo ko sumnja u vikinško prvenstvo, ali ono što Kolumba zaista čini otkrivačem Amerike u stvari su – novine.

Za razliku od Vikinga, Kolumbo je imao načina da o svom otkriću obavesti celu Evropu. Manje od pedeset godina pre Kolumbovog prvog putovanja Johan Gutenberg je "izmislio" štamparsku mašinu. Kolumbo je o svom otkriću ostrva i kontinenta na zapadu pismom obavestio službenika španskog dvora Santangela, koji je kraljicu Izabelu ubedio da finansira Kolumbovo putovanje. Pismo je oko 1. aprila 1493, mesec dana po Kolumbovom povratku, štampano u Barseloni. Krajem istog meseca prevedeno je na latinski – tada još uvek jezik poznat većini Evropljana – i na osam strana štampano pod naslovom De Insulis Inventis, O otkrivenim ostrvima. Tih osam strana je doštampavano, preštampavano – i čitano – kao današnji bestseleri.

Vest se proširila, izazivajući istraživačku, avanturističku i osvajačku groznicu širom Evrope. A Kolumbo je, tako, na svoje otkriće stavio žig svog imena i jedno lično iskustvo pretvorio u opšte znanje.

U novine, drugim rečima.