Teško je širom otvorenih očiju gledati u sunce. Ili u sopstveni život. A on se tako lako sunovrati, ostavljajući za sobom samo bljesak detalja, varke vrline i setni defile uspomena.

Neoprezno sam pohrlio u život dva meseca pre roka i prve ovozemaljske dane "odslužio" u komorici inkubatora. Čim sam se konačno smestio u krevetac, otac je na sebe preuzeo brigu o mojoj krhkoj i ranjivoj ličnosti (koja će, uzgred, takva ostati i narednih tridesetak godina). Zbunjeni rođaci, sve sa prasećim glavama u koferima, nikako nisu shvatali zašto moraju vezati hirurške maske i zašto ih otac tako uporno potiskuje s vrata dečje sobe ne dozvoljavajući ni da se nadnesu nad bebu. Već se dalo naslutiti da će brižnost biti jedina iskrena očeva strast. Ona koja je dovoljna da opravda postojanje.

Nakon godinu dana otac slavodobitno pred zgradu parkira bledozelenu škodu. Voziće je oprezno i sporo i taj starinski manir zadržaće četvrt veka – sve dok ne bude morao da je, u bescenje, proda. Ali tada su već simboli njegovog života počeli nestajati. Kao suze na suncu. "Škoda" je porodični totem, predmet obožavanja, znak našeg porodičnog prisustva. Otac odnekud dobavlja veletešku knjigu Kako sam popraviti svoj auto i pažljivo, na marginama, ispisuje opaske iskustva svojim odsečnim austrougarskim rukopisom. Gledam ga kako na gepek ređa i priteže kaiševima naš neobuzdani prtljag, proverava katarke, šapuće tajanstvene basme protiv uroka. Nijedna kopča ne sme ostati otvorena. Baš kao u priči.

Najčešće nas vozi u rodno krajiško selo. Porodična legenda veli da je otac, spremajući se za dolazak moje buduće majke, golim rukama prokopao i utabao poljski puteljak iznad potoka čiju je naopaku, blatnjavu ćud želeo da prikrije od buduće neveste.

U zajedničkom obilasku krepkih bosanskih brda njegov dlan pretvara se u pehar za izvorsku vodu od čije gorske hladnoće trnu zubi, baš kao i koji trenutak kasnije od slasti – kad me otac podiže na ramena da naberem sočne jabuke petrovače. Kapi uživanja na usnama, obećanja večnosti, tajni kod zadovoljstva. U avgustu škoda protegne točkove i do mora. Otac, onako visok, nehajno odšeta u dubinu do koje majka, brat i ja jedino i smemo doplivati, pa nas odande, mašući rukama kao kakav morski skretničar, dobroćudni Posejdon, dočekuje i prestrojava ka obali. Često iščezne s plaže, odlazi u obližnje primorske oaze, pa se vraća s kesama punim ljupkih urmi, vezica smokava, meteža maslina – koje kasnije natenane probavamo.

U zimske večeri otac seda u fotelju, rasklapa pohabane korice svoje čitanke i jasnim, povremeno muklim glasom polako iščitava – dok ga mi ušuškani i mirni slušamo. Stalno se vraća na Cankarevog Slugu Jerneja. Tu smo naučili šta su nepravda i ponos. Trebalo nam je to u danima koji su dolazili.

Tihi hod uspomena. Šest mi je godina i ležim u bolničkom krevetu posle komplikovane operacije oka. Lice mi je obmotano zavojima i ne vidim ništa. Plačem, tražeći roditelje. Oni su tu, kraj uzglavlja, ali se, po savetu lekara, ne smeju oglašavati. Sam Bog zna koliko im je teško.

Jednom mesečno s ocem idem kod Nidže-brice na neobično hodočašće zajedničkog šišanja. Trčkaram, šutiram opalo kestenje, treperim od sreće. Kroz očev dlan upijam pregršti spokojstva. Želim što pre da odrastem, ali i da večno ostanem dete.

Otac ne pristaje na postojanje izvan brižnosti. Živi u citatima, zasipa nas pahuljicama domišljatosti, evocira čežnje. Bdije nad mojim školskim danima, zarezuje mi olovke zavetnim nožićem s drškom od ovnovskog roga. Pretičemo se (mrtva trka) u slikarskom umeću. Otac nemilice troši tempere, nanosi kolore. Pod njegovim pikasovskim pogledom crteži se, bremeniti bojom, suše, a on zadovoljno paradira škrtim prostranstvom naših soba.

Kad prvi put biciklom kročim u limbove raskrsnica, otac trči trotoarom, komanduje, zaustavlja saobraćaj. Kasnije, na sigurnom, dugo me grli. Bez reči.

Obožava matematiku. Kuća je premrežena razapetim skelama brojki spremnih da prihvate majstorsku očevu ruku. Papirići puni euforičnih uskličnika. Uskoro se kriške podstreka i napetost računanja pretvaraju u zadovoljstvo razrešenja. I ovaj dan dobio je svoj potez. U gimnaziji ga upoznajem i kao profesora. Pubertetski nestrpljivo molim ga da mi pred kontrolni doturi pitanja. Principijelno odoleva sramnoj ponudi, ali slučaj (a to je Bog kad ne putuje pod svojim imenom) pomaže mi da uvek pronađem pripremljene zadatke. Otac o tome ne zna ništa. Ili se samo mudro pravi.

Neprestano nešto popravlja. Džepovi su mu puni magičnih sitnica, šrafića, tipli. Na tavanu zgrade, u društvu zagrcnutih golubova, slobodno širi svoj majstorski espap. Iznova silazi unoseći hoklice, lakirane police, prpošne lampe… Ovog proleća (zašto žurim, zaboga!) daruje nam sastavljen crveni bicikl – plod majstorskog truda i čuda. Našoj sreći otpozdravlja gospodskim naklonom. Vraća se u svoj svaštarski svet ne čekajući pohvale. A i šta bi s njima?

Dolaze godine teškog sutona. Urođeničke vatre i opasna, groteskna ćud demona. Istorija je počela da zatrpava ponore koje je sama stvorila. Drsko nam veli da će se u nama i oko nas sve promeniti. Svaku rečenicu okončavamo pre nego što osetimo strah. Niko više nije isti. Otac ćuti i gleda u daljinu. Pogled u kome gasne nada se ne zaboravlja. Od potmulih, tamnih bubnjeva ne čuju se reči ljubavi. Sad znam da ih je trebalo izgovarati glasnije!

A onda, jednog septembarskog jutra, otac odlazi. U snu, tiho i gospodski. Otmeno je ukinuo divni plamen života kao kada bi, isprativši goste, gasio slavsku sveću komadićem hleba umočenim u crno vino.