Mrzim pakovanje. Pakovanje zahteva da se misli o stvarima. Devetog dana letovanja, predveče, kad se najmanje nadam, stvari me uvrebaju i ne mogu da ih se otresem. Tkanina, plastika, rostfraj i papir beskrupulozno nastane moje misli i neće da odu sve dok ih ne spakujem u kofer. Da bih im do’akala, legnem da spavam.

Za razliku od mene, Sara voli pakovanje. Ono je tera na pripravnost, usmerava joj pažnju. Dok se pakuje, Sara izgleda kao da sluša muziku iznutra. Kreće se po sobi gotovo nečujno, njeni pokreti su tečni i bez viškova. Ne osvrće se, ne zastaje i ne premišlja se. Uzima jednu po jednu stvar i spušta je na određeno, samo njoj namenjeno i neotuđivo mesto. Sara voli da pronalazi mesta stvarima. U njenom koferu polako se formiraju precizne paralele i dijagonale prema kojima imam pomešana osećanja. S jedne strane, izazivaju mi nelagodu. Podsećaju me na neispadanje iz šina. Podsećaju me na nešto što je moja majka oduvek odlučno pokušavala da postigne, a nije uspevala. Podsećaju me na nešto što sve majke uvek odlučno pokušavaju da postignu, a nikad ne uspeju. S druge strane, prija mi pomisao da negde van mene, ali ipak blizu, postoje paralele i dijagonale u kojima ne moram da učestvujem.

Nakon što stvari u koferu pažljivo poslaže, Sara se posvećuje popunjavanju rupa. To me podseća na tetris. Po sredini su čvrsti predmeti, bočice, neseseri, kutije i kutijice. Oko njih se ređaju predmeti koji mogu da se uvijaju, presavijaju, nabiru i sklapaju. Rupe se popunjavaju smotuljcima od čarapa i majicama koje se ne gužvaju, pa ih Sara smota u valjak i zadovoljno ubaci u prethodno napravljenu rupu. Najproblematičniji su punjači, oštri predmeti i kutijice s uglovima. Oni nikad ne popunjavaju rupe, već prave nove, pa je Sara neko vreme obuzeta uklapanjem neuklopivih stvari na mesta koja im ne pripadaju i mirenjem s činjenicom da neke rupe moraju da ostanu nepopunjene.

Kad složi svoj tetris, Sara polako zakopčava kofer dok se u njenoj glavi još jednom postrojavaju stvari koje je upravo spakovala, kao poslednja provera, kako bi bila sigurna da joj nijedna od njih neće zatrebati sutra ujutru. Pošto ustanovi da je sve pod kontrolom, da je svaka stvar na svom ili pozajmljenom mestu, ona zakopčava rajsferšlus kofera, u sebi pljesne dlanom o dlan (da se ne probudim) i izađe na terasu da popije kafu i popuši cigaretu.

Kraj Sarinog pakovanja prodire mi u san kao alarm. Pridružujem joj se na terasi i, dok se vraćam sebi od uvek predugog popodnevnog sna, nevoljko počinjem da razmišljam o pakovanju koje, nažalost, ne mogu da izbegnem. Moje stvari nikad nisu sve na svom mestu. Mrzim kutije, kofere, ormare, fiokare, sve te oblažuće prostore u kojima stvari zadržavaju dah. Volim da ih vidim oko sebe, da mi budu u vidnom polju dok čitam ili sviram, da kad podignem pogled ugledam kutijicu od parfema i benzin za punjenje zipo upaljača pored ogledala, odeću spremnu za peglanje nehajno bačenu na dasku ili note za kompoziciju koju već mesecima ne vežbam poređane po klaviru, za svaki slučaj. Tako imam utisak da između stvari i mene još uvek postoje neraščišćena posla.

Do poslednjeg trenutka ostajem na terasi, posmatram neuredno dugačko dvorište pred kućom koje mi je ovih deset dana ispunjavalo vidik. Da nije bilo tog dvorišta, moj vidik bi bio samo loš ugao gledanja na zaliv, pogled na ogromni novoizgrađeni dok, još uvek beskoristan, i parking pored šetališta. Volela bih da spakujem taj vidik kojim dominira turistički nepoželjno zeleno. Ne fotografišem ga, jer ne želim da ga zaboravim. Spakovala bih i jutarnje trčanje dugim šetalištem, dok se sunce lenjo probija iza brda do zaliva i zatekne me uvek u povratku, negde oko osam i deset, kad nedruželjubivi Englezi po zadatku izlaze na svoje sportske aktivnosti. Spakovala bih i jedan naročit ugao pod kojim sunce osvetljava brdo s leve strane zaliva, jednu neodredivu boju vode i jedan stenoviti usek na delu plaže gde niko ne zalazi. Umesto toga, spakovaću svoju tkaninu, plastiku, rostfraj i papir. Spakovaću lepu okrnjenu školjku, manje predmet a više obećanje, koju sam dobila kao privremeni poklon da bih je po povratku vratila vlasniku. Spakovaću očvrslo prijateljstvo sa Sarom, kojoj je već neudobno u gradskoj odeći jer je prevremeno spakovana. Zaboraviću jastuk za putovanje, nenamerno. Ostaviću ponešto za pakovanje u zadnji čas, da bih, dok me sunce bude poslednji put nerviralo u povratku s plaže, i dalje imala taj blaženi osećaj nespakovanosti koji me uverava da smo i dalje tu, da još nismo otišle, da će ipak proći još mnogo sati pre nego što budem morala da počnem da se privikavam na asfalt.