Kud li se dede moj ružičasti Pariz…? Eto, baš ti stihovi koje drhtavim glasom peva pokojni Serž Ređani stalno mi se motaju po glavi svaki put kad ponovo prošetam dragim i poznatim ulicama Pariza, sećajući se onog Pariza koji možda kao takav nikada nije ni postojao osim u mašti stranaca koju su obilno hranili francuski turistički poslenici.

Pa ipak, ljubomorno čuvam nostalgične uspomene na Pariz iz šezdesetih koji je, kao kakva dama iz visokog društva, obeshrabrivao prostačko udvaranje agresivnog modernizma s one strane okeana, koji je uporno odbijao da ukine slikovite bušače karata u metrou u korist bezdušnih elektronskih kontrolora, održavao mit o nekim kafanama koje su nekada pohodila velika imena svetske književnosti, kao Bodler, Hemingvej, Sartr i Simon de Bovoar, koji je čuvao svoje poroke u meri u kojoj su stranci mogli da ih dožive kao izazovno razgolićenu vrlinu… Pariz zaboravljenog aperitiva Dubonnet, pa bezalkoholnog koktela dijabolo–menta od limunade i sirupa od nane, kad su koka-kolu pili samo američki turisti i begunci iz SSSR, Pariz libertena i rugalica, militantan i na levom i na desnom ekstremu, Pariz sa svojim prostitutkama kojima nije nedostajalo šarma pa ni izvesne zavodljivosti, sa konobarima šaljivdžijama i taksistima ruskim emigrantima koji su napamet znali i najmanje sokače prestonice sveta… Pariz sa svojom širokom lepezom mirisa, od smrada negdašnje kvantaške pijace u strogom centru grada i metroa, do zagušljive mešavine najpoznatijih parfema u prizemlju slavne robne kuće Galeri Lafajet… Pariz kao lepa žena koja se kupa samo subotom, ali koja nam je zbog svoje ljupkosti i duha draža od svih aseptičnih lepotica s one strane svih voda i planina koje okružuju Francusku.

Gotovo, nema više. Pročelja novih, modernih zgrada prestonice sveta sada kao da kriju nekakav drugačiji život, ćutljiv i tmuran.

Nekada kosmopolitski, Pariz je postao multietnički, uočimo nijansu… Dok su se nekada pridošlice svakojakog etničkog i socijalnog porekla upinjale da, ako ne u administrativnom, bar u kulturnom smislu postanu Francuzi, uključujući i razne svrgnute kraljeve i one koji su od njih svojevremeno pobegli, danas se Parižani utrkuju u pokazivanju svoje napadne privrženosti svemu što dolazi iz dalekih predela. Oni više nisu egzaltirani gledaoci i slušaoci egzotičnih performansa koje, pred fontanom Sen Mišel, izvode hrabre ili očajne pridošlice sa sve četiri strane sveta, a najviše iz bivših kolonija, već aktivni učesnici koji se ponekad toliko identifikuju sa strancima da čak usvajaju njihov izgovor, njihov način odevanja, hranu, psovke, pogled na svet. Možda je to način da se, u ambijentu izvesne političke stidljivosti imenovane kao korektnost, na opušteniji i lakši način, najčešće nesvesno, oduži makar deo kolonijalnog duga.

Pariski klošari nisu više oni veseljaci koji su nekada pod mostovima na Seni cirkali Kiravi ili Prefonten, najjeftinije (ali ipak prihvatljivo) vino, da bi ponekad, u šaljivoj razmeni replika sa turistima, pokazali koliko se njihov duh, njihovi stavovi, ponekad i obrazovanje, ne rimuju sa njihovim izgledom i društvenim statusom, a koji su neki od njih svojom voljom izabrali, bez neke dramatične prinude objektivnih okolnosti. Danas oni koji spavaju na kartonima među betonskim i čeličnim stubovima novih pariskih zdanja ništa nemaju od rableovskog šmeka klošara od pre trideset godina: njihova očajna situacija, tako bolno vidljiva, izaziva sažaljenje i nešto kao strah ili nelagodu, ponekad i revolt i agresivan stav "finog sveta". Ili pak, još gore, zlomisleću ravnodušnost.

Pariska prljavština, koje objektivno manje ima po kvadratnom metru nego pre tri decenije, nema više onaj ambijentalni šarm koji je umeo da posrami preglasne kritičare. Nekada su to bile samo gomile opušaka, ispljuvaka, poništenih karata za metro, uobičajena velegradska štroka; danas su to uglavnom industrijski otpaci, svakojaka ambalaža, plastične čaše, prazne limenke. Nekada je prljavština u Parizu mogla da izazove gađenje, danas izaziva revolt.

Pre dvadeset godina ispred dragstora na Jelisejskim poljima, negde pred zoru, startovala me je neka vrlo elegantna devojka produhovljenog lica, predlažući mi tužnim glasom dekintirane klinke da je taksijem povezem do neke njene pariske Sremčice, pošto je prošao i poslednji metro. I dajući mi na znanje, ali ne obećavajući ništa, da bi moglo da mi se desi da otkrijem neopisive čari slučajnog susreta… Prostitutka? Ma kakvi! Niti je tako izgledala, niti se tako ponašala, to je bila samo jedna prava Parižanka koja je pokušavala da živi životom jednog od desetak miliona likova romana-reke koji bi se mogao nasloviti sa "Lutecija", izabravši da te noći priđe baš meni, strancu koji se svim silama trudi da joj pažljivo biranim rečima obrazloži odbijanje njenog predloga, u strahu da je ne povredi ili ponizi. Danas se ta devojka, žrtva možda loših iskustava ili, još gore i verovatnije, jednog mračnog stanja duha koji se natkrilio nad Parizom, ne bi usudila ni da me pita koliko je sati, u strahu da joj, i dalje jednako učtiv i diskretan, različit ali ne dovoljno da bih bio lako identifikovan i svrstan u neku od poznatih rizičnih grupa, ne pokvarim veče nekom nedoličnom rečenicom ili – o užasa! – nekim uznemirujućim gestom.

Moj… ružičasti, crveni, crni, zeleni, beli Pariz? Ne, čak ni sivi. Bespolan, bez mirisa, digitalizovan, bez ekscesa i incidenata, Pariz koji je i dalje ipak "super dizajniran", kako sad govore tamošnji klinci, sad nudi samo uspomene, kao neka vremešna supruga koju muž uporno voli sećajući se s nostalgijom kakva je to nekad senzualna namiguša bila.