Vreme uživanja
Foto: D. Jakovljević
Pesnička staza
Ovaj Božić sam provela tamo gde je najbolje, dakle kod kuće. A na Božić 2012. imala sam jak razlog da topli dom zamenim šetnjom po prohladnom Kalemegdanu – da bih videla upravo otkrivenu bistu Stevana Raičkovića. Svojevremeno sam njegove “Slučajne memoare” prekucala na pisaćoj mašini (s ova moja dva prsta), jer sam morala da ih vratim u biblioteku a u knjižarama ih nije bilo. Iako odavno imam i knjigu, ti su listovi, urolani poput neke diplome za ljubav prema poeziji, još u mojoj fioci (kunem se – nikad umnožavani!).
Na Kalemegdan ulazim iz Knez Mihailove, sačekuju me jedan ministar unutrašnjih dela i jedan kompozitor – Kosta Taušanović i Stevan Mokranjac, a onda beleg od belog mramora – “Ovde je aprila 1867. pročitan ferman sultana Abdulaziza po kome su Beogradska, Kladovska, Smederevska i Šabačka tvrđava predate na upravljanje knezu Mihailu i vojsci Srbije” (tako u kamenu piše).
Preko puta, Radoje Domanović, naš savremenik – Vođa, Mrtvo more, Stradija – i danas aktuelni naslovi njegovih pripovedaka, baš kao i Danga (“žig na čelo”), da ne podsećam otkud Marko Kraljević po drugi put među Srbima (“Saleteli me Srbi, pa više od pet stotina godina kukaju – ‘Jao, Kosovo!’, ‘Kosovo tužno’…”).
Jedan naspram drugog Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Iza Dučićeve počinje staza s bistama znamenitih ljudi, pa iako je tu i poneki prozaik, i političar, dajem joj ime Pesnička, jer “pjesnici su vječno treptanje u svijetu”…
Tu je markantna glava Laze Kostića, među javom i med snom, a u senci bora Marko Miljanov, koji je znao šta je čojstvo a šta junaštvo… Prevodilac Starog zav(j)eta Đura Daničić, pa “dobrotvor učiteljske siročadi” Jovan Gavrilović (1796–1877), lep rad Petra Ubavkića.
Na malom pošljunčanom platou stolovi sa šahovskim tablama, tog dana bez šahista. Evo ga i Jovan Subotić, poznat po svojim i delima svoga sina, hirurga Vojislava Subotića, jednog od osnivača Medicinskog fakulteta.
Na sredini staze poznata fontana “Ribar” Sime Roksandića, danas bez vode, a onda još nekoliko velikana (bez velikaša) – Jovan Skerlić, Janko Veselinović, Bora Stanković (upečatljiv rad Nebojše Mitrića), Đura Jakšić; i sam Roksandić, sopstvenim rukama izvajan. Vojislavu Iliću bistu je podigao Odbor devojaka Beograda, piše na postamentu slovima kovrdžavim poput pesnikove kose i brkova.
A evo i tek pridošlog Stevana Raičkovića, tačno naspram Miloša Crnjanskog, čiju je “poslednju seobu” doživeo kao “udes moderne srpske literature”. Otkrivajući bistu, Matija Bećković je rekao da je “neumorni šetač” Raičković i ovom stazom prošao “bezbroj puta”, a da bi za sebe izabrao baš ovo mesto. Verujem da je tako, jer je smatrao, i napisao, da se “od dodira Crnjanskog sve pretvaralo u poeziju”.
Vajar, Aleksandar Zarin, radio je “po živom modelu”. Negde sam pročitala da je ova bista kopija, a original je kod pesnikovog sina Miloša, kompozitora i dirigenta. Na otkrivanju su recitovani Raičkovićevi stihovi, ali ne iz Razgovora s ilovačom (Ti ćeš umesto mene ovde biti/ a nosiš moj lik kad ja budem glina…), pesme koja je nastajala dok je Zarin vajao (i koju je pesnik pročitao kao svoju pristupnu besedu u SANU).
Potiljkom okrenut Raičkoviću helenista Miloš Đurić, koji je svojim studentima – bar tako legenda pamti – zabranjivao da govore stara Grčka, dopuštao je samo Helada.
Na travnjaku prema Ulici Tadeuša Košćuška blok od belog mermera, na njemu mantija i krst. “Đakon Avakum, sabrat manastira Trnava kod Čačka, učesnik Hadži Prodanove bune, pogubljen od Turaka u Beogradu 30.12.1814, i nabijen na kolac odbivši da pređe u islam…” U blizini, kao (ne)nameran nastavak strašne priče, Genije smrti Ivana Meštrovića i Umorni borac Tome Rosandića.
Na drugom je mestu, a zbog njegove svirepe smrti najbolje bi se uklopila ovde, bista pesnika i partizana Ivana Gorana Kovačića. “Ni za grob mu se nije čulo”, pisao je Raičković, kao da je njegova “‘Jama’, rana naše poezije”, “progutala i svoga tvorca”.
Izvan (moje) Pesničke staze, na samom pragu Kalemegdana, preko puta Biblioteke, stoji bista Milana Rakića. Na pravom mestu ako bi se Raičković pitao, jer je on, Rakić, “bio i ostao usamljena ličnost u srpskoj poeziji”.
Više od biste – spomenik – dobio je Branko Radičević. Nisam uočila da se negde dodiruju njegova i Raičkovićeva poetika, ali ovde, na Kalemegdanu, ova dva pesnika nešto trajno spaja – ruke istog vajara.
Raičković je umro 6. maja 2007. Njegova bista zasad je poslednja u ovom nizu. Lepo bi bilo da se niz nastavi – recimo bistom Miće Danojlića.
I da se ovaj zapis završi, na primer, stihovima Stevana Raičkovića – “Hvala svemu što ostavlja po svetu sen, u meni trag.” ¶
Na Kalemegdan ulazim iz Knez Mihailove, sačekuju me jedan ministar unutrašnjih dela i jedan kompozitor – Kosta Taušanović i Stevan Mokranjac, a onda beleg od belog mramora – “Ovde je aprila 1867. pročitan ferman sultana Abdulaziza po kome su Beogradska, Kladovska, Smederevska i Šabačka tvrđava predate na upravljanje knezu Mihailu i vojsci Srbije” (tako u kamenu piše).
Preko puta, Radoje Domanović, naš savremenik – Vođa, Mrtvo more, Stradija – i danas aktuelni naslovi njegovih pripovedaka, baš kao i Danga (“žig na čelo”), da ne podsećam otkud Marko Kraljević po drugi put među Srbima (“Saleteli me Srbi, pa više od pet stotina godina kukaju – ‘Jao, Kosovo!’, ‘Kosovo tužno’…”).
Jedan naspram drugog Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Iza Dučićeve počinje staza s bistama znamenitih ljudi, pa iako je tu i poneki prozaik, i političar, dajem joj ime Pesnička, jer “pjesnici su vječno treptanje u svijetu”…
Tu je markantna glava Laze Kostića, među javom i med snom, a u senci bora Marko Miljanov, koji je znao šta je čojstvo a šta junaštvo… Prevodilac Starog zav(j)eta Đura Daničić, pa “dobrotvor učiteljske siročadi” Jovan Gavrilović (1796–1877), lep rad Petra Ubavkića.
Na malom pošljunčanom platou stolovi sa šahovskim tablama, tog dana bez šahista. Evo ga i Jovan Subotić, poznat po svojim i delima svoga sina, hirurga Vojislava Subotića, jednog od osnivača Medicinskog fakulteta.
Na sredini staze poznata fontana “Ribar” Sime Roksandića, danas bez vode, a onda još nekoliko velikana (bez velikaša) – Jovan Skerlić, Janko Veselinović, Bora Stanković (upečatljiv rad Nebojše Mitrića), Đura Jakšić; i sam Roksandić, sopstvenim rukama izvajan. Vojislavu Iliću bistu je podigao Odbor devojaka Beograda, piše na postamentu slovima kovrdžavim poput pesnikove kose i brkova.
A evo i tek pridošlog Stevana Raičkovića, tačno naspram Miloša Crnjanskog, čiju je “poslednju seobu” doživeo kao “udes moderne srpske literature”. Otkrivajući bistu, Matija Bećković je rekao da je “neumorni šetač” Raičković i ovom stazom prošao “bezbroj puta”, a da bi za sebe izabrao baš ovo mesto. Verujem da je tako, jer je smatrao, i napisao, da se “od dodira Crnjanskog sve pretvaralo u poeziju”.
Vajar, Aleksandar Zarin, radio je “po živom modelu”. Negde sam pročitala da je ova bista kopija, a original je kod pesnikovog sina Miloša, kompozitora i dirigenta. Na otkrivanju su recitovani Raičkovićevi stihovi, ali ne iz Razgovora s ilovačom (Ti ćeš umesto mene ovde biti/ a nosiš moj lik kad ja budem glina…), pesme koja je nastajala dok je Zarin vajao (i koju je pesnik pročitao kao svoju pristupnu besedu u SANU).
Potiljkom okrenut Raičkoviću helenista Miloš Đurić, koji je svojim studentima – bar tako legenda pamti – zabranjivao da govore stara Grčka, dopuštao je samo Helada.
Na travnjaku prema Ulici Tadeuša Košćuška blok od belog mermera, na njemu mantija i krst. “Đakon Avakum, sabrat manastira Trnava kod Čačka, učesnik Hadži Prodanove bune, pogubljen od Turaka u Beogradu 30.12.1814, i nabijen na kolac odbivši da pređe u islam…” U blizini, kao (ne)nameran nastavak strašne priče, Genije smrti Ivana Meštrovića i Umorni borac Tome Rosandića.
Na drugom je mestu, a zbog njegove svirepe smrti najbolje bi se uklopila ovde, bista pesnika i partizana Ivana Gorana Kovačića. “Ni za grob mu se nije čulo”, pisao je Raičković, kao da je njegova “‘Jama’, rana naše poezije”, “progutala i svoga tvorca”.
Izvan (moje) Pesničke staze, na samom pragu Kalemegdana, preko puta Biblioteke, stoji bista Milana Rakića. Na pravom mestu ako bi se Raičković pitao, jer je on, Rakić, “bio i ostao usamljena ličnost u srpskoj poeziji”.
Više od biste – spomenik – dobio je Branko Radičević. Nisam uočila da se negde dodiruju njegova i Raičkovićeva poetika, ali ovde, na Kalemegdanu, ova dva pesnika nešto trajno spaja – ruke istog vajara.
Raičković je umro 6. maja 2007. Njegova bista zasad je poslednja u ovom nizu. Lepo bi bilo da se niz nastavi – recimo bistom Miće Danojlića.
I da se ovaj zapis završi, na primer, stihovima Stevana Raičkovića – “Hvala svemu što ostavlja po svetu sen, u meni trag.” ¶
