Na kraju svakog leta, čim imalo zamiriše na promenu vremena, skoro pobožno iznesem na preostalo sunce moju pletenu kolekciju, povadim kesice lavande i sapuna, pomno pregledam da se negde nije zapatio moljac (i uvek se setim Laneta Pustolova koji svom kućnom ljubimcu moljcu kupuje klupko angore, da se malo zasladi). Od mnoštva potrebne i nepotrebne garderobe koju kao i svako žensko gomilam, ona pletena mi je najdraža. I svake jeseni pomislim isto – kako je od mnogo stvari koje ne umem da radim najveća sramota što ne umem da pletem.

Jedva da umem pravilno da držim igle za pletenje, o heklanju i da ne govorim. Uspela sam u životu da ispletem samo jedan prsluk za lutku, jedini prsluk za jedinu lutku koju sam imala u uzrastu od desetak godina. Od tada ih je prošlo više od 50, a o pletivu sam naučila jedino da bez gledanja u etiketu pogodim sastav, znam da prepoznam šta je mešavina, angora, alpaka, lama, pogotovo čista runska, ali mi se igla nije primila u ruke.

A nije da nisam imala priliku da učim, i to od najbolje – od majke. A opet, što da učim kada je ona rođena pletilja i kad je nikada neću stići u veštini.

Majka nas je u pletivo oblačila od kad pamtim. Od vunenih prsluka i džemperića, štrikanih štrampli i pantalonica, kapa, čarapa, šalova… do kaputa. Umela je, a ume i danas, da započne mustru gledajući sliku ili tuđe parčence pletiva, da premeri bez pomoći centimetra koliko žica kome treba, i da na kraju uvek sve bude cakum-pakum.

Kako sam rasla, tako sam sve više izvoljevala, donosila sa putovanja pokoji kilogram štringlica najneverovatnijih boja, poturala joj slike dizajnerskih džempera iz sveta i dobijala skoro istovetne takve, da niko nije verovao da su rukom rađeni.

Pletivo nismo nikad bacali kad se iznosi ili omanji. Valjda se, kad u nekim godinama baš nemaš mnogo, nauči da se čuva. Posle nekoliko raskošnih sezona iz osamdesetih godina izbor vune za pletenje se znatno smanjio, ili je uopšte nije bilo, i sve ono sačuvano ponovo je oživelo. Naši su se džemperi parali i preplitali kako smo rasli i kako se moda menjala: u druge modele, pa onda opet u prsluke, pa ostaci u šalove, kape i rukavice. Jesam li napisala da godinama nisam nosila nikakve druge rukavice do one koje je majka plela, sa prstima, naravno? Te prste na rukavicama ne bih, sve i da znam da pletem, isplela ni na višegodišnjoj robiji.

Istorija majčinog pletiteljskog umeća je duža od 70 godina. Kad bih je sada pitala, možda bi i sama priznala da bi bilo bolje da se pravila nevešta onda kada su joj igle prvi put tutnuli u ruke. Mogla je imati šest godina kada ju je pletenju naučila njena baka. A moja baka, njena majka, znala je da isplete čarape ali nerado, draži su joj bili alat i livada. Tu sam povukla na nju. U kući punoj muškaraca, još jedne ženske ruke vešte u pletenju bile su dobrodošle, čarape su se cepale, braća su rasla kao iz vode, i da smo imali mašinu, ne bi prestajala da radi po ceo dan. Kad je pošla u školu, majka je ispraćana sa vunom i iglama, da ne dangubi na odmoru. Plela je dok su se druga deca igrala, plela je u hodu, kod ovaca, od škole do kuće… Naučila je da plete i žmureći.

Posle je pletenju dodala i tkanje, pa kad se udala i kad se broj onih kojima su bili potrebni džemperi povećavao umesto da se smanji, đavo joj nije dao mira, naučila je i da hekla i izgubila oči i zglobove, radeći od sitnih probnih komadića do zavesa za dvokrilne prozore, dan za danom i nebrojene noći.

Jeste da ne umem sa iglama, ali sam dobra u računu. Množeći godine, garderobu i kilograme raznoraznih materijala, razmišljajući glave uronjene u moju lanenu bluzu, takođe majčino delo, došla sam do zapanjujućeg broja od preko dve tone materijala koje je ona proturila kroz ruke u poslednjih 75 i kusur godina.

Ali, šta zna mama šta je dve tone, a i mi se pravimo nevešti kad joj i danas u kesi donesemo neko klupko i listu želja. Ona odavno broji preko osamdeset i ruke više nisu ni pokretne ni okretne kao nekad, ali i dalje može da plete i gleda film. Tek ponekad skrene pogled, ako pogreši ili ispusti petlju, opara i po deset redova, pa iz početka. Jer, ispleteno mora biti pedantno i na licu i na naličju, njeno je pravilo.

I u tom grmu leži zec, pletenje je zanat za strpljive, skoro kao meditacija i joga. Ne može ništa da se uradi za dan, mora se polako, da konac klizi i da se dobro broji. Moja nestrpljiva priroda nikako nije mogla da se udene u to. Birala sam brze zanate, kao onog leta kada sam vezenje goblena, krišom, kad nema kontrole, menjala drvetom i alatom za duborez.

No evo na pragu moje prve, skoro pa penzionerske zime. Jeste da su iskušenja internet sveta prevelika, gomila knjiga čeka nepročitana, platna i boje čuče po svim ćoškovima… Ali, videla sam kako sa nekim prst debelim vunenim klupčićima može da se plete bez igala, samo prstima. Ima sve na Jutjubu, za dan može ćebe da se isplete, kako oni kažu. Nije li vreme da učiteljicu pitam za savet kako makar ruke i vunu da premećem sa jedne na drugu stranu, i da uđem u novu avanturu? Stay tuned, rekli bi internet učitelji!