Selidba na jedno od beogradskih "ptičjih" brda – još uvek ne znam tačno da li živim na Petlovom ili Labudovom brdu – osim teškog navikavanja na daljinu, imala je i neke "olakšavajuće" okolnosti. Jedna od njih, osim čistog vazduha – te poslednje utehe nas sa periferije – jesu komotni parkovi, staze, pa i široki trotoari kao stvoreni za šetnju, najdelotvorniji lek za velegradske neurotičare. "A ovuda ko ludak šetaš", citiraću neizbežnog kuma koji godinama brani teoriju da se najbolje šeta za volanom automobila. I kada bih ga, za vreme mog decenijskog zemunovanja, ponekad na prevaru izvukao do Dunavskog keja, hvatao sam mu čežnjive poglede koje je bacao ka automobilima manijaka što su se besnim limuzinama probijali kroz šetače na putu ka nekom od onih odvratnih splavova, gde su ih čekali (s)provod i (s)plavuše!

Zemun bio i prošao, ostale uspomene i jedna garsonjerica, ajmo nazad na "brdo" i u jednu od terapeutskih šetnji u kasnim noćnim satima. Ali sve šetnje ne smiruju, ima i onih koje znaju dodatno da uznemire.

Jednu sam preskočio, jedva malo iznenađen onim što sam ugledao, kad sam naišao na drugu već sam sa zanimanjem zastao, a kod treće više nisam imao dilemu – posegnuo sam rukom i prineo očima zaprljani komad vinila. Pod čkiljavim svetlom ulične svetiljke sricao sam: Siroče sam od malena, Gordana Stojićević i ansambl Tihomira Pavlovića, onda sam ugledao poznati logo Radio-televizije Beograd i ukrug ispisano upozorenje "umnožavanje i presnimavanje zabranjeno, javno izvođenje i emitovanje podleže zaštiti…" i ono čuveno "Made in Yugoslavia", dokaz kako samo lažu oni koji pričaju da nisu jugonostalgičari.

Bila je to strana A, a kada sam sa strane B očistio blato – simbolika je uveliko igrala svoj ples – Budi uvek uz mene, bio je naziv druge pesme, ista pevačica, isti ansambl.

Razbacane po obližnjem parku i po pešačkoj stazi ležale su gramofonske ploče i to one male singlice – jedne cele, druge polomljene. Neko se na najgori mogući način oslobađao uspomena i prevaziđene tehnologije, ali kao i da sam nije bio načisto da li je u redu to što radi – ostavio je ploče na vidnom mestu, poput onih nevoljnica što ostavljaju tek rođene bebe ispred ulaza. Izgleda da je, ipak, hteo da ih neko nađe, inače bi ih bacio u obližnji kontejner.

Grozničavo sam potrčao nazad ka mestu gde su ostale one druge dve, kao da će mi ih upravo sada neko oteti ispred nosa, a znam da su ih danima s indignacijom i krajnjom nezainteresovanošću gazili i šutirali.

I kad sam s prve obrisao krupnu šaru teških cipela, u ušima se zavrtela originalna naslovna tema iz TV serije "Sandokan" (pju krudele e la gvera, el uomo), ovaj put "Jugoton", Zagreb, i opet Jugoslavija, sa druge strane Sweet Lady blue.

Nekoliko koraka dalje, već polomljena ploča inatila se numerom Glorije Gejnor – I will Survive. Naravno da ćeš preživeti, šaputao sam poput junaka srceparajućih melodrama, skidajući šumu i borove iglice sa zauvek upropašćene ploče. Kad sam ih sve tri prikupio, krenuo sam ka stanu, stežući tri unakažena vinila, dok mi je potiljak beležio podsmešljive poglede klinaca ispred obližnjeg kioska koji su na svoj način komentarisali čudaka sa prljavom plastikom neidentifikovanog porekla u rukama.

Kao u groznici ušao sam u stan, sa stola su me ravnodušno gledali mini linija i CD-ovi, e nećete mi vi svirati noćas, iskovrežio sam se na njih kao da su mi nešto krivi. Opsovao sam i u pravcu računara koji je krio gomilu MP3 fajlova – vi tek nećete – smilovao sam se tek na radio i besomučno krenuo da preturam po stanicama, dok nisam natrčao na Beach Boyse i Good Vibrations. I dok je Brajan Vilson poentirao na onom čudnom instrumentu sa antenama – zvaše li se teramin po nekom Rusu – iz sećanja sevnuše gimnazijski dani u sumornom crnogorskom rudarskom gradu i soba školske drugarice Mire, čiji otac mi je predavao istoriju. Iz četvrt veka daleke prošlosti zapucketale su ploče sa njenog gramofona – otkrivali smo hard rok i hevi metal u toj nedođiji, evo nas na Stepenicama za nebo, letimo zajedno sa čudesnim Džimijem Pejdžom u njegovom Zeppelinu, tu je i Black Sabath sa Paranoidom, iskrsavaju i naše izbledele vijetnamke i plavi školski mantili sa natpisima u slavu Iron Maidena, Def Leparda, Pink Floyda, tu je i neizbežni AC/DC sa čuvenim munjama…

Odnekud se vraća i slika pokojnog oca koji me, četrnaestogodišnjaka, jedne noći odvraćao od odlaska u Sarajevo na koncert Riblje čorbe originalnom definicijom rokenrola: "Zamisli da iz pravca Pljevalja ide kamion pun praznih konzervi, a iz pravca Sarajeva kamion pun flaša i oni se sudare na ‘nuli’! E, to ti je rokenrol!" (A "nulom" smo zvali jednu oštru krivinu na magistralnom putu Pljevlja–Sarajevo, nedaleko od naše kuće.) E, ćale, ćale, ja tebi gusle nisam dir’o, čak sam malo i znao da prevučem gudalom, da te ne obrukam.

Iščeprkao sam nenačeti viski, tek toliko da što verodostojnije vratim film na noć devedeset i neke, ovoga puta bez "marlbora", kada sam u kući mog druga Koste odbolovao jednu lepu ljubav uz plačevni glas Demisa Rusosa s njegovog gramofona. I kao i onda, film se prekinuo, samo što su me tada, otrovanog tugom, alkoholom i duvanom, vraćali iz mrtvih nekakvom čorbom u četiri ujutro, a sada sam to učinio sam, osvešćen ludom mišlju da je nepoznati pločeubica možda negde ostavio i gramofon.

Januarski minus za respekt namah je ohladio vrelu nadu, dok sam u sitne sate, zajedno s čoporom lokalnih pasa lutalica, obilazio kontejnere po kvartu. Uzalud. Ni u onom parku nije bilo ništa, samo mi se u trenutku učinilo da ispod sveže napadalog snega proviruje nekakav crni patrljak. Znači, ovu sam bio preskočio…