Nedavno su novine javile da je jedna gospođa radenica, otpremninu, iliti tzv. socijalni program, koji dobila na ruke za minuli rad u firmu u koju radila, uložila, jok u sopstveni biznis, auto, i tako nešto, nego pravo u umetnost. Gospođa radenica usmerila dobijene pare u roman koji štampala o svom trošku. Roman sa ljubavnu tematiku, neka nevera u kojoj prava ljubav pobeđuje. Sad već književnica samo rekla, nije mogla d’odoli, da to što joj je na srcu bude među korice.

Već zapisano da je pisana reč, a naročito ta poezija, jedna velika avantura, te da je to stvar izabranih, ali ljudski je valjda da se svako smatra i tako izabranim, uostalom ko će zabraniti živom čo’eku i Srbinu da bude umetnik i poeta. Treba li reći, neke antologije su već javile da je onaj pesnik Zlatanović, kad je trebalo, pis’o stihove o Suncu u srebrenim vlasima Miloševića, kao što nisu javile, ali ako ima pravde i pomirenja će jave, o pesniku, lokalnom i čelnom demokrati, koji se istak’o pesmom koja se svodi na stih Jednom godišnje ceo dan plačem. Ne zna se šta je sa Zlatanovićem, onaj demokrata, što umesto svih uzeo jednom godišnje plače za pokojnim Premijerom, načisto izbrusio talenat, više nije lokalni, nešto rukovodi u Republici, i upravlja, za te velike pare, u upravnom odboru velike i državne firme.

Ima i od te sorte, ko od svake sorte, razni’. Jedan naš’o da ima rodbinske veze sa Desankom Maksimović, ali, po sopstvenim rečima, slavnog pretka prevaziš’o, jer on ima više i o svemu pesama. Za puno o svemu pesama – stig’o do preko osamdeset zbirki, sto dole, sto gore – nagrađivan i odlikovan, direktno od Karađorđevića i za pravoslavnu umetnost, a desila mu se, dok je SPO rukovodio sa te institucije, i Zlatna značka KPZ-a Srbije, jerbo ima pesmu o Ravnoj gori, koju govorio na Ravnoj gori. Taj je pesnik, kad mu se javilo, progovorio, reklo bi se, u ime pesničke sabraće, pesnički rečeno, kao da su kroz njega progovorili svi, Alal vam vera ljudi od pera/ oči je u vas upr’o rod/ alal vam vera ljudi od pera/ po moru reči plovi vaš brod/ Menja se voda, menja se gora/ vuk dlaku menja, menja se vlast/ vi ostajete ljudi od pera/ alal vam vera, svaka vam čast.

Naravno da se sve to pečati i koriči, katalogizacija u Narodnoj biblioteci Srbije, ISBN, slike autora, druge slike i crteži, obavezne recenzije raznih brajkovića. Šta vele recenzenti, pesme prožete duhovnošću i utemeljene na našoj tradiciji, u kojima je potvrđen nesumnjiv dar, ili, pesnik je propevao nad zlom sudbinom svog etnosa i potvrdio se kao poeta koga sve golgote svoga roda bole, što našem poeti može samo poslužiti na ponos i čast… Ajd’ na primer, ajd’ na uzorak, Išao sam svud po svetu/ probao sam razno voće/ mandarine, urme fine/ ali duša šljivu hoće…

Nedavno, neka bude jako, u Gradu pesnika, koji je to koliko i drugi gradovi, bi održano Poetsko veče članova gradske Zajednice pisaca. Dakle, prostorija k’o svaka prostorija, primerena vremenu i trenutku. Pesnici i pesnikinje sedoše, pozdraviše se, razmeniše, dalje i još raspremiše. Sve pozdravi – u ime organizatora, Profesora koji sastavio esej i konferansu na 39, deset dole, deset gore, kucanih i belih ‘artija – jedna u crne ‘aljine, što uzela bude voditelj, Srdačno vas pozdravljamo, želimo vam dobrodošlicu i ugodan doživljaj, zahvaljujemo vam na odvojenom vremenu, na vašoj želji da čujete stihove, najzad, na vašoj intelektualnoj radoznalosti, i vašoj, danas tako retkoj, osećajnosti. Bi još osećajnosti, osude globalizma i jalove površnosti.

Voditeljka, po taj kucan materijal, prvo predstavi pesnikinju kojoj dodeljena počast primarijata, koja je relativno mlada osoba, posebno mlada kao pesnikinja, ali sa već iskazanim interesom i talentom, kako za poetiku tako i za slikarstvo, te je, dakle, reč o najmanje dvostruko senzibilnoj osobi koja osnovne poetske motive nalazi u svom okruženju, odnosno u prirodi, u ljubavi, kao i u jednoj od večnih tema, traganju za smislom. Pesnički ustade gospođa relativno mlada kao pesnikinja, crna i putena ko sama poezija, gore punđa, u dekolte veliki i težak i žut medaljon. Pesnikinja reče poeziju iz jednog ciklusa, Život teče, uspomene/ Nižu se u duši/ Sve nestaje i prestaje/ Srce tuga guši… posle zasluženih aplauza završi pesmom iz drugog ciklusa, Ubogi starac ulicom hodi/ Ispijenog bledog lica/ Skuplja mrvice hleba pod klupom/ Posle obeda ptica…

Narator nastavi da kazuje Profesora misli, predstavi autora koji piše isključivo poeziju, koji sarađuje u mnoštvu listova i časopisa. Ustade autor sa pesničkim šalom preko te kravate, pa se reče, Molim Oca Nebeskog, da te prati/ Bože, podari Srbiji vedre dane/ Bože, zaleči Srbiji teške rane/ I u moju kuću ponekad svrati… Bi još Profesora misli, voditeljka najavi najmlađeg gosta večeri, pesnika koji se, kao i većina pesnika, još od školskih dana bavi poezijom, koji je zaplovio u aforističke vode, nešto kasnije zaronio u rodoljubive stihove. Reče se i najmlađi pesnik, Stihovi Desanke još na nebu stoje/ Brankovinom bdiju ko lepota žena/ Nju je odgojilo zrno žute proje/ Odavde u slavu pođe pesma njena… Onda se, po pitanju, šta je to pesnik, šta je to poezija, kroz voditeljku opet javi Profesor, Pesnik je kao nekakav kosmički instrument, kao posebno osetljiv prijemnik i rezonator u isto vreme. Ali sve žice moraju biti podešene na najfinijoj skali. Ako je tako, onda sledi da nije lako biti pesnik, a još teže uspešan pesnik.

Bi još pesnika, voditeljka izloži još Profesora misli, na temu da su nazivi za umetnike ove vrste dosta rogobatni, teški za izgovor i poreklom iz stranih jezika: poeta i poetesa, bard, pesnik i pesnikinja, stihotvorac, zato je trenutak da za ovu vrstu umetnika predlože svoj, originalan naziv, poez, za pesnika, i poeza, za pesnikinju. Svi se odjedared i uz aplauze složiše, završno se reče poez koji ima živu vezu sa živom tradicijom, U našoj Srbiji počela je šuma da vene/ Neće momci da nam se žene/ Naše devojke nose bele bluze/ Nijedna neće kravu da muze/ Danju spava, noću u kafiću peva/ Al’ ujutru joj krče creva…