Poslednje veče pred polazak na studije filmske režije. Sutra rano izjutra krećem za Beograd. Kad budem seo u autobus, završiće se jedna etapa života i otpočeti nova, davno željena i sanjana. Kada se sledeći put, nekog vikenda, budem vratio u Grad da obiđem ukućane i da se vidim sa prijateljima, više neću biti isti. Ni sebi, ni njima. Dolaziću iz Beograda, gde proučavam jednu, za njih tajnovitu, čak magičnu veštinu. Već je svima poznato da je više od dve stotine mladića i devojaka polagalo prijemni ispit na Akademiji. Primljeno je svega pet. Ja sam jedan od pet izabranih iz cele zemlje. Već ta činjenica mi u očima poznanika donosi poseban oreol. Malo ljudi zna šta je posao reditelja. Za njih je to neko tajnovito, alhemičarsko zanimanje, koje donosi mnogo novca, uspeh kod žena i svetsku slavu. Ni Otac nije mislio mnogo drugojačije. Samo što sam imao utisak da bi mu bilo milije da sam upisao mašinski ili bar pravni fakultet. Inženjer, advokat, sudija, to su cenjena zanimanja u svakom vremenu i potrebna svakoj politici.

Sa Ocem nisam prozborio ni jednu reč o izboru fakulteta. Zapravo, ne ja sa njim, već on sa mnom. Ako je nešto važno hteo da mi poruči, činio je to preko Majke. Smatrao je da nema šta da priča sa sinovima, koji su i onako brljivi i ne znaju odakle su šuplji. Onaj stariji je poblesavio za ženskim suknjama, a ovaj mlađi za knjigama i umetnošću. Razgovor i diskusija sa takvima, za Oca je bio čist gubitak vremena. Dešavalo se da po vasceli dan On i ja radimo na njivi, a da mi se obrati tek nekoliko puta kratkim, vrlo praktičnim rečima: "Oćeš vode? ‘Ajd stani malo, odmori se! Ovako sad, na ovu stranu!" Tek kad sam se oženio i dobio decu, počeo je da me smatra ravnopravnim sagovornikom. Ali do tada je imalo da prođe još mnogo godina, a ja sam znao da me Otac smatra nedostojnim nekog ozbiljnog razgovora i prihvatao sam tu činjenicu bez osećanja niže vrednosti. Nekako sam znao da to nije Očeva želja da me omalovaži, već njegov stav koji je bio rezultat njegove prirode i načina mišljenja. Verovatno je i on uživao u mladosti isti tretman kod svoga oca. Mlađi su tu da slušaju i to je to!

Kad je majka pred spavanje ušla kod mene u sobu i kazala da me Otac zove da nešto porazgovaramo, osetio sam se vrlo čudno. Nisam očekivao ništa loše da se dogodi, jer da je On to hteo, to bi se dogodilo ranije. Ne bi se čekalo veče uoči mog polaska na studije. Sedeo je, kao i svih ovih godina, za kuhinjskim stolom, zadubljen u "Politiku" i sa zapaljenom niškom "Moravom". Ne podižući pogled sa novina, rekao je:

– Sedi! – posle kraće pauze pogledao me preko naočara – To oko tvoje apanaže, i sve to ostalo, dogovorio si se sa Majkom. Tu nema problema! Ujutru ideš od kuće i ja sad neću da te nešto mnogo savetujem. Rek’o bi’ ti da se čuvaš kocke i kurava, al’ ti ćeš i onako kako ti ‘oćeš. Ko se u’vatio kocke, svako je propao! Pa ti vidi. Samo pazi da se ne zatreskaš u neku kurvu.

– Ih, bre, Ćale…

– Ćuti, budalo! Nije ni to najgore! Zatreskaće se neka takva u tebe. One i vole najviše takve k’o što si ti! – Zinuo sam nešto da kažem, ali me prekinuo – Ćuti! Reko sam da nećemo o tome. ‘Oću nešto važno da te pitam. Koliko ti treba para za knjige?

– Pa, ne treba mi ništa! – odgovorio sam – Ako nešto iskrsne novo, tražiću. Za sada imam sve potrebne knjige.

– Kako, bre, imaš? Odakle ti?

– Pa imam! Kupujem ih stalno, skupljam. Čim nešto novo izađe, ja nabavim.

– Čekaj, bre! To su ove knjige što ih vazdan čitaš i prevrćeš? A je l imaš ti određeni udžbenik za određeni predmet? Ja sam mor’o junicu da prodam da tvoja sestra kupi "Ratnu hirurgiju"!

– Ma, ne, bre, nije to kao medicina. Nema tu određenih udžbenika, nego iz nekoliko knjiga učiš za jedan predmet, pa iz još nekoliko za drugi… Nema tu, Ćale, ono predmet, pa udžbenik za njega. Nije to takav fakultet.

– Vidim ja da to nije nikakav fakultet! To je neka mangupska škola… ‘Ajde beži! Pusti me da čitam novine na miru!

Bio je to najduži razgovor sa ocem u dotadašnjem mom životu. Pošao sam na studije, dolazio kući posle ispitnih rokova, donosio desetke u indeksu, padao na ispitima… Otac me nikad nije prekoreo, niti se obradovao mojoj dobroj oceni. Smatrao je da je to moj izbor i moj problem, na koji on niti može niti hoće da utiče. Mnogo godina posle ovog razgovora došao je sa Majkom na moju prvu premijeru u gradskom pozorištu. Na sam dan premijere probudila me njegova vika iz dvorišta. Čuo sam treskanje kapije, a onda je sve utihnulo.

– Šta mu je? – upitao sam Majku.

– Celo jutro nešto gunđa i bogoradi. Celu se noć prevrtao po krevetu… Mislim da ga u’vatila nervoza zbog tebe.

– Što zbog mene?

– Ih, sine. Kako što? – Majka se nekako zagonetno smeškala.

Predstavu je odgledao ćutke, nije hteo da dolazi na koktel posle predstave, a Majci je na putu do kuće rekao kratko:

– Ovaj naš neće da crkne gladan kad mi poumiremo! Izgleda, zna da radi ovaj posao…