Konkretno, reč je o onome što se radi i preduzima da bi porodično ime trajalo. Ne mislim na zadužbine, legate, fondacije i slično, mislim na svakodnevne, manje-više obične poteze iz neke unutrašnje, privatne potrebe. Evo dva primera:

Donedavno je u čačanskoj Umetničkoj galeriji "Nadežda Petrović" bila višemedijska izložba "Genus – porodične priče" Milete Prodanovića, o nekolikim događajima iz bogate istorije autorove porodice, od velikih seoba iz 18. veka do polovine prošlog. U njenom središtu je prelepa priča o susretu Milete Prodanovića kad mu je bilo četrnaest godina i Miloša Crnjanskog u čačanskoj galeriji, na istom mestu gde je održana i zbog koje je nastala ova izložba. "Godine 1973. Miloš Crnjanski je dobio Disovu nagradu, bio je posle dodele skup ovde u Galeriji i ja sam se zatekao tu, pamtim veliku gužvu", ispričao je Mileta Prodanović u intervjuu koji je za katalog izložbe napisala Julka Marinković. "Otac mi je rekao da odem do ‘onog čike’ i zamolim ga da mi se potpiše. Crnjanski me je kad sam prišao pitao kako se prezivam i kada sam rekao – njegovo sledeće pitanje bilo je da li sam u srodstvu sa Prodanovićima iz Seoba. Naravno da nisam znao odgovor jer sam taj veliki roman čitao kasnije. Ali možda se može reći da je pisac dečaku, tada, ubacio nekakvog crva: postepeno sam, tokom narednih decenija, otkrivao rasute fragmente te davne i može se reći bočne porodične istorije."

Tako je, istražujući, u bukvalnom smislu te reči, tragove o svojoj porodici, u jednom časopisu koji je izdala Matica srpska otkrio epsku narodnu pesmu Istorija mladog Prodanovića, Mihaila, za koga se raspitivao Crnjanski. U njoj je detaljno opevana odbrana grada Donaverta u Bavarskoj 1744. u ratu u kome je carica Marija Terezija branila pravo da kao žena nasledi presto. U pesmi je opevan trenutak u kojem Mihailo pogađa herskog kapetana, što je faktički preokret bitke, i razlog da mu carica dodeli medalju i proglasi ga plemićem. Priča iz pesme je zaokružena otkrićem nadgrobne ploče iz Uspenjske crkve u Novom Sadu u koju je preneto Mihailovo telo. Junaštvo, slavu i sudbinu Mihaila Prodanovića čuvaju sada tri rada "Genusa".

Sledeća porodična priča o Prodanovima je iz dnevnika koji je tokom Prvog svetskog rata pisao deda i imenjak Milete Prodanovića, opis scene u kojoj dedin brat Zdravko gine u Prnjavoru, tokom Cerske bitke. I, hronološki poslednju, priču iz prve polovine prošlog veka podstakla je jedna kraljevska šolja za belu kafu, poreklom iz letnjeg dvorca u Takovu koji su meštani zidali na kuluk za kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Zna se da je kraljevski par samo jednom boravio u tom dvorcu, nekoliko sati, na ručku, a ne zna se da li su tom prilikom posluženi iz servisa kome je pripadala šoljica sa izložbe "Genus". Kad je dinastija Obrenović svrgnuta, meštani su zapalili dvorac, a pokućstvo je prodato na aukciji. Kraljevski servis kupio je za tek završenu porodičnu kuću u Pranjanima deda Milete Prodanovića. Kada se 1957. godine udala majka Milete Prodanovića i prvi put ušla u novu kuću, svekrva joj je poklonila tu šoljicu, jedini preostali primerak kraljevskog servisa.

Znam mnoge ljude koji ne misle da treba čuvati detalje o svojima, da ne treba zapisivati priče koje kruže po familiji, pamtiti imena i sudbine svih rođaka. Kad se saznalo da moj svekar prikuplja podatke o svojim prethodnicima s namerom da ih objedini u knjigu, mi, njegovi najbliži, videli smo u tome samoljubivost. Sve je to zbog godina, nikom to ne treba osim njemu, govorili smo. Čime su ti ljudi zaslužili da se o njima napiše knjiga, obični su, kao hiljade drugih?

Nedavno mi se javila mlada rođaka iz Ljubljane, moja baka po mami i njen deda po tati su rođeni brat i sestra, ima neka posla u Beogradu. Ćeretale smo i torokale, i u jednom momentu ničim nagoveštenom pitala me je o mojoj baki. Kaže da je zato i došla. Pre izvesnog vremena pronašla je neka dokumenta o poslovanju njenog i mog pradede i zainteresovala se za svoje Janežiće.

Moja rođaka Nevenka (naglasak je na drugom slogu) neprestano se smeje, proputovala je pola sveta, ima je na skijanjima, na moto trkama, prijateljima i rođacima pravi torte čudesnih oblika, i nije mi jasno kad stiže da se bavi precima. Kad sam je pitala otkud joj ideja i vreme da kopa po prošlosti, nije joj bilo jasno šta je pitam.

Izložba "Genus – porodične priče" Milete Prodanovića nedavno je dobila Politikinu nagradu. Znajući ga, sigurno (izložbu) nije pripremao da bi dobio nagradu, već da bi ispričao i sačuvao porodične priče. I on i moja mlada rođaka pripadaju onima koje nije strah da će biti ismejani. Naravoučenije bi trebalo da se podrazumeva.