Kad je došao Oktobar, dovoljno je što je veliko slovo, ne treba valjda dodatno objašnjavati, znalo se da je to velika stvar, da će biti ono što ne biva, i ono što biva. Naročito ono što biva, takav nam karakter. Dakle, desila se Pobeda, ni to ne ide bez velikog slova, i red je bio da se uključimo u progres i demokratiju. To, priznaćete, nije moglo da prođe bez nas. Jednostavno, a što bi bilo drugačije, kad je pobeda tu, uzeli smo da participiramo u toj stvari, jer to je naša stvar, neće valjda neko drugi tu da se aka, da snosi breme odgovornosti. Neko će, ponajpre zakerala, reći, u kojoj šumi su bili svi ti revolucionari, ali takvima ne treba ni odgovarati. Uvek je bilo, i biće, onih koji su protiv, koji ne vide kuda ide razvoj, kuda ide naša opšta stvar. Došlo je vreme, koje bez nas ne bi došlo, da mi budemo u poziciji, da pokažemo šta znamo. A ako nešto znamo, znamo da budemo u poziciji, da se pitamo, da planiramo, da odlučujemo. Pobeda ne trpi inertne, neće ovo proći bez Mićovana, treba li objašnjenje, bez svakog našeg Milovana sa nadimkom Mićo. Dobro nisu svi Milovani, da proširimo, bez Mićovana, Mićomira, Mićorada… Dakle, da ponovim, neće to moći bez nas, kažu, neki pokazatelji nisu dobri, proizvodnja pada, može da pada šta hoće, pozicija raste, naša pozicija, a kad je tako, mora da bude dobro. Uostalom, da argumentujem, tu i jako, u skupštini Srbije, u najvišem predstavničkom telu, jedan ministar i lider svoje partije reče da je svaki odbor njegove partije, u unutrašnjosti i šire, mala akademija nauka. Nema mu čovek šta oduzeti, jedino da se doda, svi mi što smo u poziciji smo velika i sve veća akademija, bez nauka, akademija pozicije.

Da pružim dokaze, naravno neću o sebi, o mojim podvizima neka drugi govore, ne vidim potrebu, ali ajde. Mićovan Prvi je došao na svoje mesto, visoko mesto. I red je, uvek bio opozicija, dobro, moglo bi se reći konstruktivna, reda radi i baš po meri bivše pozicije, ali trebalo je bato i za to imati muda, zna se kako je bilo, samo on zna koju represiju je podneo. Dobro, neko će reći, zakeralo a ko bi, da mu je glavno bilo da u svim tim opozicionim podelama bude pritajen i na pravoj strani, ali trebalo je imati taj kvalitet. Mićovan Prvi sad sprovodi ove naše promene, ne može se reći da se ističe, ali postiže kol’ko može, sedi na tom njegovom visokom mestu, prima, potpisuje, putuje, uključen u investicije, uključen u sport, uključen u razonodu, ne stiže da postigne. Dobro, stigao da posvršava nešto familiji, ali nije iz prve, tek kad su ga, oni oko njega, pitali da li je lud. Ko ne bi na njegovom mestu.

Mićovan Drugi, naravno da se ne zove Mićovan, sušta suprotnost Prvom, nije bio u velikoj partiji, ali bio, javlj’o se, dok su se drugi zajebavali on pis’o saopštenja. Eno ga, poslanik. Više ne piše saopštenja, nekako drugačiji čovek, nije što je drugačije obučen, jednostavno drugačiji čovek. Zamišljen, sa autom i podrazumevajućim vozačem, obilazi ove naše promene, pita se, odlučuje, predlaže, vodi kadrovsku politiku, jeste na vlasti ali podržava civilni sektor, na deci mu dve nevladine organizacije. Dobro, i onaj Mićovan je poslanik, ali drugačiji, sa iskustvom iz prethodnog režima, i tada samo što nije bio poslanik. Taj Mićovan zna znanje, on nije čekao da ga partija predloži za poslanika, sam se predložio, njegova partija ima tekovinu samokandidovanja. I ume, svuda prisutan, zna da sasluša, zna da predloži, naravno, da sasluša koga treba i predloži kome treba, ne može sve saslušati, pa nije se zato samokandidov’o. A što ume da učini, pa sebi, nije se zbog tebe samokandidov’o.

Mićovan Treći, treća priča, i naročita, najjači čovek u našem mestu, gore najjači. Dugo ga nije bilo, dugo se o njemu nije čulo, ništa o njemu od kad je ono bio ’nako radikalan. Kad je objavljeno da je na poslaničkoj listi, ljudi se krstili, posle prestali, Mićovan Treći ti je mnogo jak čovek, baš se akumulir’o, poslanik, pa u jednom odboru, pa u drugom odboru, pa savetnik za ovo, pa savetnik lični, a što ima pare, vele finansir’o ovu našu stvar. I pita se, ne što se pita, nego k’o da je njegova u svemu glavna, ’oćeš pos’o, ’oćeš pare, volja ti, možeš da budeš na kojoj hoćeš kvoti, ako te on ne zaokruži, ništa od posla. I ništa ako nisi član, eno pitaj Mićovana što sad upravlja u Mićozavodu, taj ti je dva puta seo pored njega, i eno ga, a nije imao nikakve šanse. I što ti je taj Mićovan Treći praktičan, ide to valjda sa tolikim obavezama, sa tolikim ingerencijama, nema kod njega cile-mile, dobro, ima, vele nema gde nije uložio, ne bira, ulaže u ljude, u objekte, infrastrukturu, zna da vikne i turu, ali kad može drugom može i sebi, sve se bojim ti ne bi.

Evo ti i ostali Mićovani, kažeš nije ih nigde bilo, a što bi, ako nas nije bilo, valjda sad treba da nas ima. Kažeš, otkud onaj da bude direktor, otkud onaj načelnik, otkud onaj u odboru, otkud uopšte u članstvu, pa dobro, ko treba da bude, zar one komunjare što su nam krv sisale, znaš dobro šta su nam radili, samo ovo da prođemo pa će sve doći na svoje mesto. Jeste, drži onaj Mićovan konferenciju za štampu, priča o demokratiji, o kadrovima, o kandidatima, dobro, priča i o federaciji, Kosovu, Americi, o svemu priča, znam, nije mogao ni u kući, o kafani da i ne govorimo, da ne priča on prič’o bi neko drugi, neće valjda da pričaju oni što su pričali, takva nam je pozicija. A priznaj da znaju da se nose, gledaš li, prođu tako, redovno i sve pešačkom ulicom, njih nekoliko, ruke stavili pozadi, zadigli glave, k’o konsultuju se, k’o planiraju, k’o odlučuju, pa se k’o jave, pa k’o nastave, sve zbog naroda, sve zbog budućnosti, i ti nešto tu zakeraš. Uostalom, jesi čuo šta jako reče onaj Mićovan iz one stranke, da su kadrovska pitanja kojima se oni bave primarna, da oni stoje iza svakog usaglašenog predloga, te da jedino tako mogu sačuvati jedinstvo i nastaviti posao koji su započeli, jer nemaju pravo da se igraju poverenjem onih koji su ih izabrali… Da se pozovem na Onog koji nas je u sve ovo gurnuo, ako ne znamo da radimo, znamo da budemo u poziciji.