Vreme uživanja

Pripreme

Ne snalazite se više među ljudima i događajima, izgovorili ste već i rečenicu: Stare srpske besmislice; pobelele su vam sve zastave, a u prljavu krpu pretvorila se i ona zastava pod kojom ste često izgovarali reč: čast, proturajući glasine o vašim vezama s ljudima iz dijaspore; izgubili su se i retki pojedinci koji su, ponekad ponekom, znali da došapnu "on nije loš čovek", dok ste se ljubili i bratimili sa suterencima posle nekog od događanja naroda, gde ste se postarali za svoju dušu.

Skinuli ste zavoje sa starih rana, o kojima nikad nije bilo opšte saglasnosti, iako među tim ranama ima takvih egzemplara pred kojima bi i dželat od karijere skinuo kapu i poćutao u molitvenom stavu. Uviđate da ste čovek koji je odavno prekoračio svoje granice, zabacujete kosu s čela i zaključujete da se milovanjem i s nekoliko ljubaznih reči ne može zagladiti to što je bilo između vas i Onoga koji se na važnim listinama, u vaše ime, potpisivao latinicom. Primer: R. Weis Markovicz umesto: R. Beli Marković.

Vreme je za pripreme, za ozbiljne pripreme, a ne za pekmez davnih žalosti iz predvečerja pod kišobranima. Čovek ste od svakog reda i sigurno ne pomišljate na smrt pred dobošima i duvačkim orkestrom. Ne sumnjamo da ste, načelno i potvrdno, već odgovorili na pitanje treba li uopšte umirati, a pripreme će vam pomoći da nađete i odgovor na pitanje kako?

Odbacujete i samu pomisao na one monumentalne puške kojima ste lovili bele slonove, osluškujući sopstvene korake u beskrajnoj savani. Precrtavate, jednu za drugom, fatalističke rečenice iz vremena kada ste rulju nazivali narodom: o vašoj opravdanoj odsutnosti najbolje je da svedoči samo trava. Klasičan repertoar (Čuvajte mi Jugoslaviju, i tsl.) odavno je potrošen, a sve što vam pada na pamet, iz Glosarijuma oporuka i poslednjih reči, zvuči u najmanju ruku kao kleveta.

Vaše samoubistvo treba da bude dostojanstveno, stvarno i konstruktivno, a nikako neuračunljivo i površno; kao da vas od napornog i teškog života oslobađa klimakterična kuvarica, ili natmureni poštar. Nikakva mračna zagonetka! Nikakvi nitkovski zanosi po parkovima, u poslednjem tramvaju, niti u predvečerja nekakvih jubileja… Egzaltiran čovek pomisliće na Firencu, Veneciju, Marijenbad i na sva ona mesta gde je sebe odnosio na rukama, ali zašto, posle, da se priča o vama da ste šenuli?

Vi ne ubijate samo sebe, vi ste krenuli u likvidaciju i Onog koji je, godinama, vaše ime ispisivao latinicom: ni u vašoj ličnoj karti koja će, uskoro, prestati da važi ne može se razaznati čiji je potpis a čiji pak otisak kažiprsta. Ulijte, stoga, malo konjaka, zapalite cigaretu, i razmislite o svemu.

Hochzylinder, smrt u kočiji, pozna secesija i slične gluposti, nametljivo okretanje burenceta vašeg revolvera, seoski ambijenti, konopci, učkuri, kruške, štale, mukanje krava, rzanje konja, plastovi sena… Napijte se i zaboravite!

Čuvajte se svega što bi moglo da liči na kozeriju: proletnjih jutara, magle, lajkovačke pruge, mostova, brijača, pregrejanih kupatila i, uopšte, porculanskih posuda, nužnika u kavanama sa staklenim vratima (Ibarska magistrala!), neuspešnih srpskih pesnika, smucanja džombastim uličicama u sumrak, prijatelja koji uživaju vaše osobito poverenje, onda: onih drveta, na rubu šume, koja gotovo svečano isturaju pogodnu granu.

Ozbiljan ste čovek. Nikakav Zilahi… Ni Remark… Manite patetičnu liriku: Jesenjina, i druge. Čitajte Rozu Luksemburg, ako vam je već potreban nekakav literarni potpuri. Neka vam ne padaju na pamet pomodna ponavljanja. Ako se ubijete na način na koji se neko već ubio, nema govora o tome da ste nešto ozbiljno učinili u životu! A sve to dolazi iz knjiga koje, uglavnom, prikazuju život kakav život doista nije.

Vi ste neka vrsta iseljenika koji ne treba da gleda šta će sa sobom da ponese, nego šta će za sobom da ostavi; uprkos vašem osobitom položaju, u kojem pomalo trnu socijalni instinkti. Odvratno je, u svakom pogledu, da izađete nekud na ručak ili večeru i da na salveti dopunjavate ono što ste, tokom priprema, propustili, pozajmljujući od kelnera hemijsku olovku.

Stvar se može rešiti na začuđujuće jednostavan i elegantan način: otvorite hladnjak, uzmite malo piletine od juče, prelijte je nekim dobrim otrovom iz loših romana, a onda: prođite sebi iza leđa, pretvorite se u gladnu mačku… i sve će biti gotovo, pre nego što biste popušili svoju 87. cigaru.

Nemojte sačinjavati spisak onoga što ste u životu propustili. Spisak bi mogao da bude dug i da vas, na neodređeno vreme, udalji od osnovne namere. U životu ste, između ostalog, propustili da budete podvodni sisar; mogao je, u životu, vetar da odnese vaš šešir i da taj šešir, daleko u polju, prisvoji neko strašilo kome je upravo vaš šešir nedostajao da bi se proglasilo za predvodnika ostalih strašila; mogli ste, neko vreme, poživeti kao gluvonem čovek; da ne računamo da ste, bez velikog truda, mogli postati i slavniji pijanac, pogotovo što vam nikad nije polazilo za rukom ono oko žena; mogli ste postati i član crkvenog odbora, ili negde izučiti za dželatskog kalfu, što bi vam u ovim okolnostima dobro došlo… Mogli ste, ali šta sad?

S podočnjacima izgledate baš smešno, vaše pripreme su već ušle u fazu paranoje. Pitate se: da li će jedna od vaših duša otići na istok a druga na zapad i da li će dušu iz koje izvijate latinični potpis, zabunom, poslati u onaj deo sveta koji se iskazuje ćirilicom? Elem, izjavili ste javno šta mislite da preduzmete u vlastitom interesu i sad se, zbog vašeg oklevanja, može dogoditi da vas prijatelji počnu smatrati za neuračunljivu osobu, a vlastita žena – budalom.

Ruski plemići su se samoubijali bez prethodnog zagrevanja.

S osećanjem velike nelagodnosti i teskobe, pomišljate na odustajanje. Nijedna zamisao nije prava i, što pripreme duže traju, sve više prebivate u trećem licu množine koje se, predostrožno, kao neki zaštitni kordon, uselilo u vaše biće. I u obe duše. U podrumima vašeg Glavnog stana, jedan za drugim, vešaju se sluge i sluškinje, iz čiste dosade, a vi to i ne primećujete, nego se šetate, kroz sobu dijagonalno, s rukama u džepovima, kao da razgledate galanterijski dućan.

Onaj R. Weis Markovicz krišom gleda na sat, a vi, R. Beli Markoviću, zanemarujete svoj slučaj i, kanda, počinjete da prednavedenom radite o glavi!

Tako nešto ne bi zamislio ni neki književni žutokljunac.

Izgovorili ste završnu rečenicu. Nećete, valjda, dozvoliti da vas smrt uhvati živog…

Ili je to glasina koja kruži gradom?

Nalijte piće. Šampanjac, svakako.

Vi ste brod koji isplovljava!

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu