Tekuća školska godina za mene je posebna zato što se prvi put nalazim u ulozi predavača. Privilegija da se pridružim grupi ljudi koji su u prethodnih osamdeset pet godina usmeravali studente Fakulteta likovnih umetnosti u meni je probudila zebnju da neću biti na visini zadatka, pa sam prethodnih nedelja iznova u glavi premotavao film ne bih li se setio trenutaka u kojima sam uz pomoć profesora uspevao da se iskobeljam iz problema koji su za svet ništavni, a nama umetnicima predstavljaju znamenja tragedije.

Komedijant slučaj je udesio da sam školu, netipično za likovnu akademiju, upisao i završio u klasi Milete Prodanovića – kako sam upisivao godinu za godinom, tako je i profesor Prodanović napredovao u svom zvanju, pa smo se nakon prve dve godine osnovnih studija ponovo sreli na poslednjoj godini mog master programa. Nije teško zaključiti da je ova neobično dugačka saradnja dominantno uticala na moj intelektualni i umetnički razvoj, te se Mileta Prodanović našao u glavnoj ulozi filma koji sam besomučno premotavao. A kada je film dobar, barem po mom poimanju sveta i stvari, njegov glavni protagonista predstavlja jednu fenomenološku alegoriju.

U ovom slučaju reč je o društvenoj ulozi koja je nažalost profanizovana i obezvređena, o ulozi profesora. Za nekoliko minuta guglanja može se doznati kako ovo zanimanje etimološki određuje nekoga ko se prihvatio određenog zaveta, da biti profesor u sebi sadrži izvestan religijski aspekat, da profesura ne operiše u kategorijama profesije, već poziva. Ne sumnjam da je profesor Prodanović to vrlo dobro znao, budući da mi je kao brucošu u ruke uvalio Venedikta Jerofejeva i Antologiju avangardne drame koju je priredio Boba Selenić, a u kojoj se nalazi tekst Žana Ženea Balkon. Radnja ove drame se odvija u bordelu punom političara, u vreme narodne bune. Kako komad odmiče, rulja je sve glasnija, a moćnici raskalašniji, da bi po provaljivanju svetine u javnu kuću nastala opšta pometnja, a Madam tešila svoju ljubimicu rečima da se ne brine, jer se “u svakoj buni nađe kurva koja zapeva Marseljezu i postane devica”. Ta replika me je pripremila za političku klimu u srpskom društvu, a ja sam verovatno jedan od retkih koje svako javno istupanje trenutnih vlastodržaca podseti na Ženea.

Zahvaljujući profesoru dobio sam sa dvojicom kolega priliku da popijem kafu sa Brankom Vučićevićem, mastermajndom jugoslovenskog crnog talasa, koji je, iako u dubokim godinama, odvojio više od sat vremena za nas balavce, pre nego što će se izviniti i napomenuti da žuri da kupi “toalet za mačke”. Stigao je da nam doturi kopiju filma Slike iz života udarnika Bate Čengića, a mi smo ga potom emitovali u uništenoj fabričkoj hali u Valjevu. I Profesor je bio tu, o svom trošku. Par godina kasnije Mileta je kolegu i mene, na izložbi akademika Otaševića, upoznao sa Makavejevom, i toliko nahvalio da sam se našao u potpuno nadrealnoj situaciji da me proslavljeni reditelj dečački radoznalo propituje o slikama koje pravim, a ja, trapav kakvim me je Bog dao, učtivo odgovaram na njegova pitanja, dok istovremeno pokušavam da skupim snage da ga prekinem i postavim sva ona pitanja koja sam oduvek hteo da mu postavim, ali nikada nisam stigao.

Profesor je, pre šest ili sedam godina, na mejl u kome ga iznebuha obaveštavam da sam napisao nešto što se usuđujem da nazovem romanom, tražio da mu pošaljem rukopis, odmah ga pročitao, i posvetio mi čitavo popodne na prekrasnoj dorćolskoj terasi. Listao je strane i obrazlagao komentare koje je zapisao na marginama. Nekoliko meseci kasnije roman je nagrađen mestom u ediciji Prva knjiga Matice srpske, užem izboru za NIN-ovu nagradu i kandidovan je za regionalnu nagradu “Meša Selimović”, a ja sam, takoreći iz nehata, zahvaljujući Profesoru, stekao još jednu profesiju. Govorio je na gotovo svim promocijama koje sam održao, i jedino je tražio da mu tu ulogu uzvratim. Naravno da sam prihvatio, ubeđen da se šali, a on me je par godina kasnije pozvao i rekao da računa na mene kao govornika na predstavljanju nove zbirke priča. Ne znam da li sam dobro uradio svoj deo posla, sećam se samo da sam drhtao od treme.

Kada sam konačno premotao film, shvatio sam da najvredniji savet koji sam dobio nije nijedna od opisanih slika, niti one koje ću zadržati za sebe, shvatio sam da to nisu ni godine slušanja o istoriji umetnosti, već da je u pitanju naizgled opšte mesto, rečenica sa kojom se većina ljudi na svetu već susrela: na prvoj godini fakulteta, u toku razgovora o onoj vrsti nevolja koje u jednakoj meri more i umetnike i ostatak društva, Profesor se pozvao, ni manje ni više, nego na Novi zavet, štivo do koga u to vreme nisam previše držao, i poručio nam sledeće: Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.

Biti profesor, kad se sve oduzme i sabere, znači ostati čovek.