Pre nekoliko godina pronašla sam svoje stare sveske za srpski jezik. Piše tu svašta – kako nam u Gorici i prodavnici Subotičke mlekare u prizemlju naše višespratnice čuvaju mleko jer je nestašica. Daju nam ga krijući, u tankim platnenim cegerima. Slika mi je i dan-danas kristalno čista – kada ga uzmem, prislonim ga uz sebe da ga lakše ponesem. Hladno je i vlažno. Ponekad procuri, a onda trčim do stana da ne iskapa iz kese. Ako mi mama kaže da ga pričuvam dok ne prokuva, stražarim pored njega i ne smem da se pomerim – za svaki slučaj. U svesci za treći razred našla sam i svoj sastav na temu "Zašto volim svoju otadžbinu", gde ispoljavam nalet patetičnog patriotizma, a onda, naizgled nepovezano i ničim izazvana, pišem i o rođacima u Sarajevu kojima šaljemo konzerve ananasa i cigarete sakrivene u kutiju za cedevitu. Crvenom hemijskom, uz ispravljene greške i znak pitanja pored dela o rođacima, učiteljica ipak ostavlja komentar: "Tvoja otadžbina je srećna što ima devojčicu kao što si ti." Sećam se da mi je bilo drago što je to napisala, ali da ipak nisam nikome pokazala.

I usred svega toga, nalazi se sastav o "jednom lepom doživljaju iz mog života". Naravno, moje prvo putovanje u inostranstvo, preko granice, negde u svet, u Atinu. Bila sam zadivljena što ima vozova u kojima postoje prave sobe, sve sa krevetima i lavaboima. Sećam se Pirejske luke i vrelog vetra. Bilo je toliko toplo da smo trčali bosi po atinskom parku, zatim sedeli kao omađijani pored jezerceta i posmatrali one velike crveno-bele ribe koje sam posle sretala čak i u aerodromskim fontanama. Ali tada je sve bilo – prvi put. U prodavnici Barbika čitav zid bio je prekriven kutijama, od dna do vrha, i ja sam morala da skačem uvis da bih videla one koje su stajale nešto više. Sećam se i da me je bilo sramota što se tako ponašam. Ali sam skakala i dalje. Za rođendan, koji smo proslavili tamo, dobila sam plavu sirenu, uspevši da nagovorim moje da mi je daju pre pravog datuma. Tog osmog novembra sam se probudila, zaboravivši da mi je u stvari rođendan. Nije bilo više ni bitno – poklon sam već imala, atinsko sunce je preplavilo sobu, nije mi se jela torta i, jednostavno, sve je bilo drugačije nego svih tih godina – sve je bilo u redu.

Putovanja su za mene bila i ostala magija koja čini da, ako si prestao, makar na neko vreme ponovo počneš da dišeš. Imaju Nemci tu lepu reč Fernweh, nešto poput bola, čežnje za dalekim, nešto kao obrnuta nostalgija. Mene to hvata često. Volim onaj osećaj kada upijaš sve oko sebe, gledaš život koji se odvija na nekom drugom delu sveta, a jednako ti je blizak kao da se nalazi u najbližem komšiluku. I onda se sve one priče o tome kako se ljudi razlikuju, kako su jedni bolji ili gori od drugih, kako su ovakvi ili onakvi, rasprše poput cveta maslačka.

Baš 2014, po drugi put sam otišla u Atinu. Moj dečko i ja ušli smo u autobus, usred noći, za koji nismo baš bili sigurni kuda ide. Pokazali smo vozaču adresu, pitao nas je odakle smo i rekao nam da sednemo. Prošla je i poslednja stanica, ali nam vozač i dalje pokazuje da sedimo. A onda nas vozi još nekoliko kilometara do našeg hotela, ceo autobus ide po gradu samo za nas, i zaustavlja se tačno ispred ulaza u hotel. Vozač nije znao da će me sutra ujutru moj dečko, a danas muž, pitati da mu postanem žena i da ćemo ga pominjati još mnogo puta. Kao u nekom odviše romantičnom holivudskom filmu koji ne bih gledala.

Putujemo koliko možemo. Idemo na konferencije. Posećujemo zajedničke prijatelje po Evropi koji su otišli iz Srbije. Ima ih mnogo, a čini mi se da će ih biti i više. Od Kine, preko Australije, do Amerike.

Ima još jedna važna stvar kada je reč o putovanjima. Platon, da li u Zakonima ili Državi, kaže da bi trebalo građanima one zamišljene, njemu idealne države, zabraniti da putuju. Jer ako putuju, upoređivaće. A ako upoređuju, shvatiće da nije kod kuće sve onako dobro kako im pričaju, pa će se pobuniti. Ali naučili smo kroz istoriju da se valja na vreme i buniti. Jer kada postane kasno, onda se ne računa hvatanje za glavu i čuđenje kako je moglo to da se dogodi.