Jednog aprilskog dana zamoljen sam da napišem tekst za novi broj školskog časopisa. “Tema broja nam je ‘Radost detinjstva’, pa ako možeš nešto”, pitala je koleginica, glavna urednica. Tema mi se učinila kao jedno od često ponavljanih opštih mesta, nedovoljno inspirisan odlagao sam pisanje i potajno se nadao da je dogovor zaboravljen.

Nakon zločina koji se desio 3. maja, tema “Radost detinjstva” odjednom mi je izgubila svu prozaičnost i video sam je do guše utopljenu u gorčinu i pod teškim oblakom preispitivanja. Tema o kojoj sam izbegavao da mislim sada je, eto, postala jedino o čemu razmišljam. A ne znam kako, misli se sudaraju, zbunjen sam. Ne znam odakle da krenem, izmaknuto mi je tlo pod mislima.

Možda će biti lakše ako pokušam da pišem? Do sada je uvek bilo. Pokušaću. Moram da krenem od početka: šta je to radost?

Razmišljajući o toj reči, odmah mi se u misli ušunjala i druga: “sreća”, i dvoznačnost koju ova dva pojma nose. Iako se često koriste kao sinonimi, lingvisti i psiholozi ove dve reči značenjski odvajaju, smatrajaću radost za trenutno stanje ushićenja i veselosti izazvano spoljnim faktorima, a sreću za dublje i trajnije osećanje zadovoljstva.

Hajde, držaću se toga. Dobro je, već imam jednu tačku oslonca.

Sitne stvari nas, dakle, čine radosnim. Sreća kao snažnija, dublja, postojanija, pa samim tim i važnija emocija dolazi kroz osećaje samoostvarenosti, prihvaćenosti od okoline, psihofizičkog blagostanja, ljubavi, one koju primamo kao i one koju dajemo. Po ovoj klasifikaciji, “sreća” je ono o čemu moram da pišem. Ne zbog časopisa, već zbog sebe, iako sitne pažnje i male radosti nikako ne bih potcenio. Štaviše, mislim da su bitan detalj u mozaiku sreće.

Ali, kako do sreće? Postoji li recept? Zna li se put? Da li je sreća posledica sticaja okolnosti koje nas zadese ili je stvaramo sami?

Faber est suae quisque fortunae, glasi latinska poslovica, u prevodu Svako je kovač svoje sreće. Verujem u tu poruku, mnogo toga u životu zavisi od nas. Ako je tako, otkud onda nesrećni ljudi? I nesrećna deca? Ako njihova sreća zavisi od njih samih, znači li to da je ne žele? Ili poput gvožđa, i sreća zahteva dobrog i veštog kovača? Da li se sa tom veštinom rađamo? Je li ona nasledna? Ili je možda i kovanje sreće zanat, težak i zahtevan. Ako jeste, ko nas toj veštini uči? Učimo li toj veštini našu decu?

O sreći počinjemo ozbiljnije da razmišljamo tek u zrelom dobu. U dečjem uzrastu od dece se traži da budu vredna, poslušna i uspešna. Sreća se tu nekako podrazumeva. A da li bi trebalo?

Pada mi na pamet psiholog i psihoterapeut Nebojša Jovanović, koji tvrdi da samo dobar čovek može da bude srećan i zadovoljan. A biti dobar, po njemu, znači, pre svega pobediti lenjost, sebičluk (egoizam) i laganje (drugih i sebe samih). Kako su to imanentne ljudske osobine, ponekad i korisne, potrebno ih je ne iskoreniti iz svoje prirode već smanjiti na razumnu meru, savetuje doktor Jovanović.

To razmišljanje mi je, čim sam ga čuo, zazvučalo moćno, i evo, sada, u ovom trenutku mi se čini još moćnije i aktuelnije, toliko da sam siguran da bi školski predmet koji bi se bavio pomaganjem deci da (p)ostanu dobra i humana trebalo da ima centralno mesto, da bude okosnica na koju se naslanjaju svi ostali predmeti. I ako nešto već mora da se boduje, onda bi taj predmet mogao da nosi najviše bodova za upis u viši obrazovni nivo (srednje škole, fakultete).

Za sada, najveću odgovornost za tu humanu misiju imaju roditelji, odnosno staratelji. A je li učio neko njih kako se kuju sreća i srećna deca? Oni se tome uče sami, kako ko stigne i ume. Neki iz knjiga, stručnih časopisa, razgovora sa psiholozima i prijateljima, neki iz dostupnih medijskih sadržaja. Zato bi valjalo da kao društvo vodimo računa kakve knjige, psihologe, prijatelje i medijske sadržaje stvaramo.

Evo, setih se i Marka Miljanova. Učiti decu herojstvu – kako da sebe (i druge) braniš od drugoga i čojstvu (po Miljanovu, najvećem herojstvu) – kako da drugoga braniš od sebe. Još jedan predmet po mom izboru u utopijskoj školi sreće.

Razmišljajući o sreći, setio sam se jednog intervjua sa Isakom Asimovim, naučnikom i piscem, jednim od najvećih i najplodnijih u 20. veku. Na pitanje koliko vremena provodi dnevno pišući, rekao je: “U proseku 15 sati”. “Kada stižete da uradite bilo šta drugo?”, upitao je novinar. “Ja i ne radim ništa drugo. Svaki dan koji provedem ne pišući za mene je izgubljen. Osećam se srećno i ispunjeno samo kada pišem”, odgovorio je Asimov. Slušajući taj intervju, bio sam fasciniran količinom strasti koja je pokretala maštu tog čoveka, kao i srećom koje mu je pisanje donosilo. U to vreme je objavljivao 12 knjiga godišnje, pored stručnih tekstova koje je uporedo pisao za naučne časopise.

Pronalaženje sklonosti i talenata kod dece i pobuđivanje strasti u njima za tim sklonostima i talentima na jedan angažovan i posvećen način, siguran sam, još jedan je od koraka ka srećnom detetu.

Ponekad, da bi se jasnije uočila i intenzivnije doživela određena slika, ideja ili emocija, valja nam poći od njene suprotnosti. Kako ćemo znati šta je lepo ako ne doživimo ružno? Kako ćemo ceniti dobro ako ne iskusimo loše? Da li znamo i možemo da doživimo radost ako nismo osetili tugu?

Je li bezbrižnost preduslov za sreću? Iz ličnog iskustva, rekao bih da jeste. Ali su isto tako brižnost i empatija ono što nas čini boljima i, ako je verovati Nebojši Jovanoviću, a ja mu verujem, srećnijima.