"Tako je teško biti star, biti star, a biti car"

"Pustite ljude da ustanu, priđu bini i igraju", rekao je Rambo obezbeđenju Sava centra početkom leta 1992. godine. Svi smo ostali na svojim mestima i kamerno ispratili koncert do kraja. Od tog trena, izuzimajući jedan Oskar popularnosti ("Neću da zabavljam biračko tijelo") i nesrećni anplagd festival (ingeniozni nastup sa harfom i u fraku), Rambo nije nastupao u najvećoj beogradskoj koncertnoj sali. Ono što je prvi nazvao turbo-folkom i ono što je ismevao na ploči Psihološko propagandni komplet M–91 postalo je toliko primarno, toliko je sve naselilo, da je jedina opcija bila povlačenje u andergraund, odnosno u male prostore i sviranje na koncertima na koje je dolazio svet koji je pokušavao da ostane normalan i da se nasmeje vladajućim kulturno-političkim anomalijama.

Svoje nastojanje da bude slavan i popularan ("i da za mnom viču on pravi naš je Babo") ismevao je baš kao i sve što se dešavalo u "realnosti". Svoju je publiku voleo da maltretira tako što bi u KST-u 1993. isključio ventilaciju u sali u kojoj je bilo duplo više ljudi no što može da stane, pa su ljudi padali u nesvest i psovali ga, ali mu niko nije zamerao. Jednom je koncert započeo zaista u devet uveče tako da mnogi to nisu ni videli jer je razmažena publika navikla da dolazi na svirke oko ponoći. Sve vreme bio je aktivan, sve vreme je kritikovao ono što je dolazilo sa "zvaničnih pozicija", sve vreme je osvetljavao ono što se događa, sve vreme je govorio o onome što se "onima" sprema. Delovao je na tri plana: samospoznajnom, kulturnom i političkom.

Mazohistički sam odlazio na sva mesta na kojima bi svirao samoproklamovani "svijetski mega car", čovek najoporijeg humora "u nas". Ono što je na pločama s kraja osamdesetih (O, tugo jesenja i Hoćemo gusle) izgledalo kao puko zavitlavanje i ismevanje zapravo jedine prave muzičke produkcije u ondašnjoj zemlji-turbo-folka, u devedesetim se pretvorilo u jasan politički stav, u aktivizam bez premca. Gurali smo se u malim prostorima po Beogradu, uvek je bilo mnogo više ljudi koji su želeli da ga čuju no što je to bilo moguće. U jesen 1993. obećavao je da će, ako pobedi opozicija, praviti stadionske nastupe, očekivao je da će nedostupni Sava centar ponovo biti mesto u kome je moguća politički nekorektna svirka. A sve vreme, zapravo, bio je ironičan i ismevao takav svoj stav. Jednostavno, on je sve vreme svaki stav i svaku situaciju dovodio u pitanje. To nije bila relativizacija nego "ironija srca". Samo oni koji su u tom smislu mogli da posmatraju svet razumeli su ga u potpunosti, a razumeti stvari na taj način čini se da je najteže.

Rambo je bio čovek koji nikom nije ostao dužan, nema toga koga nije zakačio, samo zato što je terao ljude da razmišljaju o onome šta im se dešava. Svoje je stavove nametao nonšalantno tako da su u većini prihvatani kao puka istina. O muzici će govoriti pozvaniji; Rambo je sa svojim bendom svima bio uzor u čisto muzičkom smislu, spajajući u svojim kompozicijama celokupno muzičko nasleđe. Koncept sviranja svega što ljudi vole nije uvek nailazio na razumevanje, jer publika nije mogla sve da prati i pohvata.

Zašto smo išli na njegove koncerte? Najviše zbog smeha koji je od početka pa do kraja nastupa pratio Ramba i njegov bend. On se pri tom nikada nije nasmejao, dok se dešavalo da njegov bend "vrišti od smeha" veći deo koncerta. Hiljadu sam puta pomislio da bi trebalo da ga nađem negde i da mu nešto kažem, ali, priznajem, kao što to činim i u ovom nemuštom tekstu punom opštih mesta, nisam bio u stanju. Šta reći Rambu? On mi izgleda kao neki vidovnjak sa kojim se i ne razgovara jer zna šta ćete mu reći. Možda bi me ismejao, možda me ne bi ni pogledao. On živi u gradu u kome i ja živim, ali meni izgleda da on obitava na nekom mestu koje je samo njegovo i za koje se sam izborio.

A išao sam na sve nastupe koje je imao u Beogradu poslednjih dvanaest godina i osećao sam se kao da idem u goste kod starog prjatelja koji me uvek iznenadi nečim novim, mada je sve uvek isto. Pitao sam se više puta zašto je taj koncert toliko važan, znam šta će da se desi, znam šta će da svira, znam njegovu opsednutost džezom na jednoj, i novim tehnologijama, na drugoj strani.

Ali, on vam je kao dobar kolumnista. Iako nije "trendseter", po pravilu ljudi citiraju njegove stavove. Pri tom, otkako nema "onoga", svoje je delovanje usmerio na širi kulturni plan, rekli bismo na globalne probleme i položaj čoveka u novom tehnološkom dobu. Idemo na njegove koncerte da ga čujemo, da vidimo šta sad ima da kaže, da bismo izmerili sopstveni nivo svesti. Poput svih velikih umetnika on poseduje sposobnost da iz mnoštva trenutnih utisaka, iz pregršt vladajućih struja prepozna one koje će oblikovati buduće vreme. Pri tom još ne posustaje, mada bi moglo da mu bude dosadno. Evo ga opet u petak međ’ Srbima, u prestonom gradu. Još jedan razlog da se vidi pravi majstor. Pa, krenimo sa "ajde mali sviraj…"