Vidovdan: za neke je to sećanje na Kosovsku bitku, za druge na princa Ferdinanda, u mom malom životu to je datum kada mi se rodila ćerka. Ove godine napunila je trideset i ozbiljno sam razmišljao šta da joj kupim i pošaljem u Španiju, gde inače živi. Sve dileme razvejao je jedan telefonski poziv.

"Mihajlo, Deni speaking", čulo se sa druge strane žice. Bio sam vrlo iznenađen, ništa ružno mi nije padalo na pamet, jer, zvučao je više nego veselo. Iznenađen zato što slabo barata engleskim, a zove me.

No, iznenađenje je tek sledilo: "Kaži samo koliko dugo želiš da ostaneš i karta ti stiže kol’ko sutra, Aleksandra ne sme ništa da zna!" Tako je sve sređeno: letim 26. juna, želeo sam da ostanem dve nedelje, Deni je povratak rezervisao za tri. OK.

Vreme koje inače leti, u ovakvim prilikama počne da curi, da se oteže, noć nikako da smeni dan. Ipak, osvanu i famozni 26. jun. Alitalijom za Rim odatle kol’ko odmah za Madrid. Kod Italijana odmah nije uvek odmah, ali nije to tema. Posle devedeset minuta čekanja u avionu ("Vežite se, molimo vas"), povremenog obaveštavanja od strane kapetana da imaju neke probleme s prtljagom, bez kafe i sa čašom vode posle punog sata, najzad polećemo. Pokušavam Deniju da pošaljem poruku da kasnimo devedeset minuta, operater mi javlja da poruku ne može da prosledi, ništa zato, čovek je Španac, čuće i sam sve što treba.

Kasnije saznajem šta se događalo za to vreme: Denijev šef je zvao, "panično" rekao Deniju da kako zna i ume mora da zameni nekog kolegu u noćnom dežurstvu, ovaj se spakovao i otišao da dežura – za mene.

Još kasnije saznajem i detalj od pre mesec dana.

"Šta da ti kupim za rođendan?", pitao je Deni između dva zalogaja, dima ili gutljaja, nemam pojma.

"Kupi mi tatu!", odgovorila je Saša.

Sada "kupljeni" tata stiže. Deni ga naravno čeka. Već je dva po ponoći. Usput me pita da li može da nas slika. Naravno. U kolima saznajem da Saša i dalje ništa ne zna, da je za 28. planirao da odemo u Madrid (oni žive dvadesetak kilometara dalje, u Kolmenaru), da tamo i ručamo, da se vratimo do šest i odemo na proslavu, a da Saša i dalje ne sme ništa da zna.

Sve u svemu, stižemo kući oko pola tri, Saša i deca spavaju. Ja stojim u predsoblju. Deni ulazi, budi Sašu, kaže joj: "Dođi, imam nešto da ti pokažem", ona bunovna ustaje, strepi šta li se to desilo (pričala mi) jer nikada je nije budio.

Saša izlazi i vidi… Zna se koga. Ako je i bila bunovna, razbudila se načisto. Širom otvorenih očiju skočila mi je u naručje (kao majmunče), moja kičma sve to izdržala bez onih neprijatnih znakova… Do zore smo pričali.

Sutradan otišli u Madrid, na ručak u jedan vegetarijanski restoran. Nisam vegetarijanac, naprotiv, ali bila klopa vrlo dobra. Kaže mi da zna da Deni još nešto planira, ja se pravim da nemam pojma, da samo znam da moramo da se vratimo do šest.

Tako je i bilo. Stiže i Deni "s posla" (šta je radio videće se kasnije), ulazimo onako nonšalantno obučeni u farmerkama itd. Krećemo i, na nekoliko stotina metara od cilja, Deni se zaustavlja, uzima maramu, Saši vezuje oči, meni objašnjava šta treba da radim. Tada shvatam kolika je prednost što s njim mogu da pričam na engleskom a da ona ne razume, s njom na srpskom a da on ne razume. Stižemo do jedne bašte (bili smo tu na večeri i dan ranije), ali sada ulazimo na drugi ulaz, pa su i njene sumnje da zna kuda idemo razvejane. Ali i da je znala, nastavak ne zna.

Nisam je vodio na venčanje (bilo u Granadi, nisam imao para za kartu), a sad sam se osećao kao da sam to nadoknadio.

Unutra već tridesetak prijatelja i Denijeve rodbine (dosta njih poznajem, neke sam tek tada upoznao), stoje u tišini, ispred bine na kojoj čeka orkestar, tri reda stolica sa dečurlijom, ispred svega samo jedna. Za Sašu.

Dovodim je da sedne, Deni daje znak bendu, oni počinju sa Come together Bitlsa, Deni joj skida povez sa očiju, ona se osvrće levo i desno, i ponovo ne može da veruje u ono što vidi.

Pozdravljam se sa ljudima koje poznajem, prilaze mi i nepoznati sa uzgrednom primedbom da sam skratio bradu pa već posle druge takve opaske shvatam zašto ono slikanje na aerodromu. Deni je svima poslao sliku. Nije ni čudo: svi ti ljudi, a još dvadesetak njih skupili su pare da se "kupi" tata i da se plati orkestar.

Tako je počela žurka: Viki je spremila tortilju od 17 kila krompira, neke druge prijateljice i drugarice napravile tone salate (baš je prijala negde pred zoru – to je uvek tako, kaže Saša), Deni i još dva njegova drugara pekli roštilj, toliko da sam čak jednog trenutka rekao Deniju da sedne i iskapi pivo, no sve to nije pomoglo. Trčao je dok i poslednji gram mesa nije bio ispečen na ukupno tri roštilja.

Naravno, piće se trošilo u potocima, pa ipak smo tri gajbe piva, ne znam koliko tonika, nekoliko litara vina, još toliko viskija i džina vratili kući, a od viška mesa napravili i đuveč za dva dana.

Do juče sam imao samo ćerku, sada imam i sina, rekao sam Deniju.