Olupani autobus na liniji Hudžand–Pendžikent zaustavio se na granici Tadžikistana i Uzbekistana. Oba grada nalaze se u Tadžikistanu, ali između njih je 3380 metara visok prevoj Šahristan. Kada u oktobru sneg zatrpa prevoj, jedini put koji ove gradove povezuje je onaj mnogo duži, kroz ravnice susednog Uzbekistana.

Uzbečki policajci pojavili su se na ulaznim vratima autobusa, a ja sam uvukao glavu u ramena, skriven na zadnjem sedištu. Nisam imao tranzitnu vizu za Uzbekistan, nije mi se davalo 50 dolara niti sam bio voljan da se bakćem sa uzbečkim vlastima. Devedesetih godina prošlog veka bivša sovjetska Centralna Azija bila je teritorija bez zakona, u kojoj su retki stranci bili viđeni kao hodajuća vreća para iz koje se novac izvlačio na sve moguće načine.

Policajci su, srećom, bacili samo letimičan pogled sa vrata po putnicima i autobus je produžio niz put, pored koga su starci biblijskih lica prodavali dinje i lubenice čudesnih oblika i ukusa. Posle nekoliko sati pojavio se znak na kome je ćirilicom i persijskim pismom pisalo Самарkанд. Usta su mi se osušila od uzbuđenja. Ima naziva mesta koja od detinjstva pale maštu i uzburkavaju krv, koja zvukom mirišu na nešto mitsko, vanvremensko, sudbinsko. Udajpur, Isfahan, Hindukuš, Samarkand…

Mirzo, moj saputnik iz Tadžikistana, i ja diskretno smo napustili autobus kada smo stali u gradu. Vekovna netrpeljivost između Uzbeka i Tadžika posle kolapsa SSSR-a otela se kontroli, pa su Tadžici preko Uzbekistana putovali samo kada su morali. Znali smo i da bi karta do Pendžikenta i unapred pripremljeno opravdanje da smo slučajno propustili autobus bili nedovoljni ako nas policija upita šta radimo u Samarkandu.

U gradu je srećom bila gužva pa su policajci imali mnogo posla, pola države se tih dana sleglo u Samarkand. Novostvorena uzbečka država slavila je 660 godina rođenja legendarnog osvajača Timura Lenka (Timura Hromog). U našim krajevima je Timur (Tamerlan) poznat po tome što je u bici kod Angore pobedio turskog sultana Bajazita Munjevitog, koji je svog oca Murata nasledio pošto je Murat poginuo u borbi sa Srbima na Kosovu polju. Zuko Džumhur je pisao da je Timur Bajazita zatvorio u zlatni kavez i oslepeo, pomalo zlobno pominjući da je Bajazit bio zet kneza Lazara, pošto je Lazareva ćerka Olivera posle poraza na Kosovu otišla u sultanov harem. Timur je šetao oko kaveza i govorio Bajazitu: "Šta ti je život, ti ćorav a ja sakat, a obojica hoćemo da vladamo svetom."

Ljudi su se tiskali po mauzoleju Gur-e Amira, iznad čijih vrata na ukrasnim pločicama, modroplavim kao u Isfahanu, persijskim pismom piše: "Srećan je onaj koji napusti svet pre nego što svet bez njega ne može". Timur je umro 1405. godine, ne stigavši da pokori Kinu na koju je krenuo.

Mauzolej je za Tamerlana izradio slavni isfahanski graditelj Ibn Mahmud. Uzbečki i tadžički heroj, Timur je u kolektivnom sećanju Iranaca urezan kao krvolok. U svom strašnom pohodu na jug, posle opsade i osvajanja Isfahana 1387. godine, naredio je da se od lobanja pobijenih branilaca oko grada napravi zid. Poštedeo je graditelje i poveo ih sa sobom na sever, da od Samarkanda naprave čudo slično Isfahanu.

Ima svake godine krajem oktobra nekoliko večeri zaredom kada se pre sumraka na Samarkand spusti neka čudna, ljubičasta svetlost. Ona u omamljujuću vilinsku zemlju pretvara Registan, možda najlepši trg na svetu, bezbrojne parkove ostale iz XIX veka, kada su Rusi pokorili emire i kanove centralne Azije, čak i betonske kockaste zgrade zaostale iz sovjetskog vremena koje danju izgledaju kao da su greškom ovde spuštene. Teško je u takvo veče vratiti se u stvarnost, čak i kada ulice počnu da se prazne pošto se čuje otegnuti mujezinov poziv na večernju molitvu: "Allaaahu akbar!"

U musavi hotel nisu hteli da nas prime sa pasošima bez viza, ali je recepcioner u pola glasa rekao: "Moja majka ima jednu praznu sobu, pa ako hoćete, tamo policija ne zalazi…"

Na padini u starom delu Samarkanda visoki zidovi su skrivali mahom trošne kuće i bašte po kojima su se savijale grane pod teretom krupnih narova. Rano je ljuljala unuka na podu gostinske sobe i pričala o teškom životu Tadžika u Uzbekistanu, da je Staljin poklonio Uzbecima Samarkand i Buharu mada nikada nisu bili njihovi, jer su u njima stolovali Timur Lenk i njegov unuk Ulugbeg, čuveni astronom i matematičar. Kroz prozor se na susednom brdu videlo minare džamije Bibi Hanum, Timurove žene, koje je lebdelo osvetljeno mekom svetlošću reflektora, opkoljeno mrakom.