Sve dok jedne noći nisam usnila kako bosonoga krčim put kroz gomilu onoga što se na ovome mestu ne pominje, verovala sam mudrom svetu koji je snovima posvetio knjige, naučne radove i živote. Verovala sam kako oblik, boja, scenario onoga o čemu se sniva otkriva sve ono što sami od sebe krijemo. Čitala sam ta pametna tumačenja, tek probuđena beležila, pa izvlačila zaključke. I tako godinama.

Sve dok, dakle, nisam usnila kako kročim kroz tu gomilu. Nije najgore bilo to što sam kroz san bosonoga prošla i što mi se, prirodno, gadio dodir toga po čemu hodam. Nije najgore bilo ni to što je do neba smrdelo u tom snu. Ne.

Najgore je bilo to što se smrad iz sna preselio u javu. Ceo dan mi je smrdelo. Hodala sam po asfaltu, ali isto mi je bilo kao da hodam po onome po čemu sam gacala čitavu noć. Ne znam kako je kad se čovek spusti u kanalizaciju, ali i danas verujem da je ono što tamo ima da se udahne cvetna livada naspram onoga što ni kriva ni dužna tada preživeh.

I baš kao što u životu mnogo onoga u šta verujemo završi u onome što se ovde ne pominje, tako se i moje filozofsko poimanje snova završilo tim smradom. Jer, o smradu u pametnim knjigama ni slovca ne beše. Baš kao ni o mogućnosti da se dotični smrad, kroz neki sporedni prolaz, ne išunja iz snova i završi u životu.

Umesto pametnih knjiga, tada sam se bacila na bapske priče. To je ono kad, kao, sanjaš iglu, pa ti stare žene ili sanovnici kažu: ako sanjaš da si našla iglu, loše vesti; ako sanjaš da si izgubila iglu, rastanak s dragom osobom; ako sanjaš da udevaš konac u iglu, doći ćeš u neprilike; ako si se u snu ubola, savest ti je nemirna… Baš kao i u ranim tinejdžerskim danima, kad sam verovala mudrom svetu, i sada sam imala obilje materijala za izučavanje.

Pre svega, pokazalo se da ono po čemu sam gacala i što mi je donelo takoreći katarzu, znači da neću znati šta ću od sreće, uspeha i para – kao, ako sanjaš nešto loše, to je u stvari dobro. I obrnuto – kad sanjaš nešto dobro, beži koliko te noge nose. Obilje materijala za tumačenje pružala je i mama sa svojim crnim snovima: kad god bi žena usnila svog pokojnog oca, neko bi u familiji umro ili se teško razboleo; kad god bi sanjala majku, spremalo se neko manje zlo. Pošto se to tako godinama događalo, sva putovanja, svi veći poduhvati, sve bitnije porodične odluke, zapravo su zavisile od toga ko joj je po snovima prošetao prethodne noći.

U svakom slučaju, bilo je to jedno jako zabavno doba. Prosto sam jedva čekala da se probudim kako bih videla šta mi se sprema. Naravno, znala sam da sve to veze sa životom nema, ali bilo je prijatno nadati se nečem lepom ili živeti u ubeđenju da me eventualne nevolje neće zateći nespremnu. I baš kad sam se opustila i već počela silno da uživam, usnih da ulazim u poslastičarnicu svog detinjstva, svu prekrivenu belim čaršavima i sa jednim prekrasnim limunom na pultu za sladoled. Posle konsultacija sa "stručnom" literaturom, ne beše nikog srećnijeg od mene: dupla sreća, što zbog silne bele boje, što zbog onog limuna. Međutim, baš u to vreme krenuše nezapamćeni maleri i nevolje.

Smrad do neba. I sve što uz njega ide.

Ipak, ne odustah od snova i pokušaja da shvatim šta oni znače. U nedostatku bilo čega drugog, bacila sam se na nadrealiste. Snovi kao takvi. Snovi kao inspiracija. Snovi kao slike. Salvador i ostala bratija. Za divno čudo, tu se nisam razočarala. Bar ne previše. Sad, naime, nije bilo pogrešnih tumačenja ili pokušaja shvatanja, ali bilo je pitanja o kvalitetu sopstvenih snova. Dok su nadrealisti sanjali magične boje, rastopljene predmete, krilate konje i sebe međ oblacima, moji snovi uglavnom su bili bazirani na svakodnevnim scenama: autobusima, ulicama, ljudima koje znam, u formi u kojoj ih znam. Čak i kad bi se pojavilo nešto vanserijsko, to nekako nije bilo na visini: ja kako naga idem posred Terazija, a vaskoliko građanstvo me bije; ja zalepljena za stolicu, a nigde pomoći; moj zubar koji me zove, kuka i plače da dođem; komšinica koju jedva poznajem, a koja me moli da krenem za Australiju da njenoj sestri odnesem nekakvu šerpu. Ukratko, ništa vredno pomena, a kamoli značajnog mesta u istoriji umetnosti. Ćorak. I večno pitanje o tome koliko zaista vredi neko ko sanja šerpe i slične gluposti.

Vremenom, a kažu mi da to tako s godinama ide, sanjam sve manje. Legneš u krevet, zaspiš, probudiš se, i kraj. Ili, što se takođe sve češće događa, legneš i satima se mučiš da zaspiš. Kad konačno zaspiš, ništa od snova. Ne pamtiš ih.

Ipak, to je zapravo i najbolje. Pošto su već tako retki kakvi jesi, snovi sami po sebi, bez ikakvih tumačenja, vremenom nekako dobijaju na značaju.

Ako sanjaš nešto lepo, super. Lepo ti je čitav dan.

S druge strane, ako sanjaš nešto jezivo, još bolje. Probudiš se od sreće što je sve to samo san i što je realnost, kakva god bila, ipak bolja.

Pitanja šta sve to zapravo znači odavno više ne postavljam. Ne verujem mudrim ljudima, ne verujem bapskim pričama, nadrealiste više ne uzimam ozbiljno kao nekad.

Tako je valjda i sa snovima koje sanjamo otvorenih očiju. Sve dok se pitaš zašto želiš baš to što želiš, tako kako želiš, kidaš živce pokušavajući da protumačiš nešto za šta tumačenja nema i gubiš vreme pokušavajući da razumeš nešto što se jedva razumeti može.

Zato, valjalo bi samo sanjati. I ništa više.

A ukoliko se čovek ipak zatekne u gomili g…, uvek može da zapuši nos i hrabro zakorači u to što su mu život i snovi pripremili.