Oduvek sam bio opsednut tačnim vremenom. Neka psihoanalitičari i frojdisti-amateri kažu šta hoće, ali mislim da je to i dalje unutar granica duševnog zdravlja. Osim toga, ima i praktičnu svrhu, o čemu malo niže.

Počelo je od "Udarac o gong označiće tačno…" na Radio Beogradu. Radio Zagreb bio je precizniji: "Treći znak Geofizičkog zavoda označit će točno…". Bip-bip-biiip! Pun minut – start! Iz nekog razloga mislio sam – a mislim i dan-danas – da je jako važno znati tačno, što tačnije, vreme u svakom trenutku. Moj prvi ručni sat bio je sovjetski "Start", začudo veoma pouzdan, što sam primetio prateći te gongove i biiipove sa radija. Uskoro sam naučio kako se mehanički sat drži pod kontrolom putem navijanja u pravo vreme: ako ide napred, navijaš ga malo kasnije; ako kasni, malo ranije od puna 24 sata. Pomagalo je kod mehaničkih budilnika. Onda sam kupio zidni sat sa klatnom, očistio ga i podmazao. Klatno se dalo precizno podesiti i sat je bio izuzetno tačan (maznula ga je jedna rana bivša žena, crkao joj dabogda).

Tek kad sam se bacio u navigaciju i avijaciju postalo mi je jasno zašto je tačno vreme tako važno. Dan-danas sam ponosni vlasnik "Priručnika za navigaciju" Džordža V. Mikstera (izdanje 1943), klasičnog udžbenika Pomorske akademije SAD i mnogih sličnih vojnih i civilnih škola. Mikster je pažljivo objasnio kako se vodi hronometarski dnevnik, jer je hronometar bio i ostao neophodno sredstvo za određivanje položaja broda na moru, a uz pomoć sekstanta i astronomskih tablica. Tada smo nešto jedrili po Jadranu i trebalo je snaći se čak i na to malo jadranske pučine. Hronometar nam više nije bio nužan: bio je kratkotalasni radio-signal za tačno vreme, pa smo na tom osnovu startovali štopericu i bilo je u redu. Pazite: minut je milja na moru! Onda su došli radio-farovi, još davno pre mog naviganja, naravno, pa Inmarsat (skup!), pa današnji GPS koji ima svako dete. Sekstant je, nažalost, zaboravljen, nadam se ne i u pomorskim akademijama. U avijaciji je tačno vreme ostalo važno iz niza razloga, da ne gnjavim sada s tim. Recimo samo da su brzine tolike da je svaka sekunda potpuno tačnog vremena bitna.

Moj naredni sat, kad je "Start" izdahnuo, bilo je švajcarsko mehaničko čudo po imenu "Rodania"; precizno i neuništivo (Hongkong, R&R, 1971). Posle desetak godina otpao je znak firme u brojčaniku i zaglavio kazaljke. Časovničar u Trstu, gde se to desilo, bio je iskren: to može da se popravi samo u Ženevi, jer je sat pod pritiskom punjen nekim inertnim gasom i zato potpuno wasserdicht; ključ za njega nema niko van fabrike; popravka bi bila skuplja od sata. Sat je završio usred Tršćanskog zaliva, nekako preko puta Duina (slovenački: Devin), poznatog po Rilkeovim Devinskim elegijama, gde sam rado provodio po nekoliko dana svake godine.

Onda sam stekao "Seiko 5", jedan od poslednjih dobrih mehaničkih satova za normalne pare. Znao je da pliva, znao je datum i dan u nedelji i radio je verno skoro 20 godina, relativno tačan. Došlo je onda vreme za kvarcni sat, jer su mehanički bili ili nepristojno skupi ili čisti škart, naročito ruski, tj. postsovjetski sa pijace. Spasao me je moj prijatelj Bogdan Denić, koji na Braču uvek ima punu kuću raznih satova. Pozajmio je prvo jedan, dosta dobar. Onda se razbio na motoru i tom prilikom oštetio svoj "Casio Illuminator" (iščupao mu je osovinu kaiša iz plastičnog kućišta); dao mi ga je da ga popravim. Uspeo sam; nije bilo lako, ali pustimo to. Nosio sam ga narednih godinu dana i oduševio se: bio je to najpametniji sat koji sam ikada video. Onda ga je Bogdan, naravno, tražio natrag. Za uzvrat sam dobio "Casio Marlin", sjajan i najtačniji moj sat ikad (+/- 10 sec. mesečno).

Da se razumemo: ja sam manijak (japanski: otaku) za tačno vreme; ali ne i za skupe satove. Jedina neispunjena želja iz ranih sedamdesetih ostao je "Omega Speedmaster Mk. II", ali tada nije bilo para, a sada nema potrebe. Skupe satove neka pokazuju okolo Ivo Sanader, Ratko Knežević, Ivo Pukanić i slični likovi; "Vacheron Constantine", "Rolex" itd. "Rolex" je uostalom prostački i hercegovački brend; "Feral Tribune" je jednom objavio da su Hercegovci zauzeli Vatikan i odmah uveli "policijski Rolex" od 20:00 do 08:00.

Ručni sat bio je nekada statusni simbol. Uvek se setim češkog vica iz 1968: ulazi čovek u stanicu Javne sigurnosti i kaže: "Pane nadstražaru, sad su me napala dva Švajcarca i otela mi zlatni ruski sat." Dežurni veli: "Mislite dva Rusa i švajcarski sat?"; "To ste vi rekli, pane nadstražaru." Sada je ručni sat statusni simbol samo kriminalnim tipovima i snobovima bez trunke dobrog ukusa, jer je tačno vreme postalo demokratska kategorija, dostupna svakome. Nekada je tačno vreme bilo pitanje života i smrti za pomorce i avijatičare; sada je pristupačno svima. OK: ti kvarcni satovi, kaže moj komšija časovničar, fini stariji i načitani gospodin, svi rade na istu mašinu, ako bog da japansku. Svaka promena baterija ugrožava ih, jer prašina neizbežno ulazi; kad crknu, kupite novi, kaže sa setom. Njegov zanat je na umoru.

E, onda sam konačno, posle godina traganja, našao sebi "Casio Illuminator" u Zagrebu: 220 kuna, koješta! Baterija koja traje 10 godina! Sve zna: datum i dan u nedelji (što je meni važno u nedeljnim novinama); koji mesec ima koliko dana; prestupne godine; nije baš za plivanje – ako se ne mora, ali ima i štopericu i budilnik. Što je najvažnije, brojčanik osvetljava na posebnom dugmetu; moj auto, naime, nema sat na kontrolnoj tabli i noću ne znam koliko je sati, pa je to problem.

Ipak čuvam dva-tri mehanička sata u kući: ko zna šta može da se desi.