Prva koju sam zavolela i kojoj sam se radovala bila je "Saga o Forsajtima". Engleska, po romanu Golsfortija, serija je opčinila moje drugarice i mene i zbog toga što smo tragale za odgovorima da li su svi ti likovi tako izgledali i u našoj predstavi dok smo sagu o porodici gutale i o pročitanoj knjizi pričale u svakodnevnim druženjima. Zavolela sam i naše serije. Behu to "Kuda idu divlje svinje", "Pozorište u kući", "Kapelski kresovi", "Više od igre"… Sve i da hoću da ih zaboravim, nije moguće. Bile su dobro i stručno urađene, pridobile pažnju i zaslužile vernost gledalaca širom naše one velike domovine. Kada je zlo uzelo palicu i počelo da diriguje našim životima, pojavile su se neke nove serije i ljovisne i isaure ušetale su u naše kuće, deca progovorila španski zahvaljujući serijama, javljale su se televizije, nisam gledala te serije, ostala sam verna domaćim pa gledala kad dospem. A onda, onda je stres uzeo danak, i ja sam, suočena sa dijagnozom "rak", počela da gledam španske, brazilske i ine, bar po jednu, i tako bežala od rečenice "nema znakova metastaze", koja me je, posle svake kontrole, udarala kao šamar i bridela satima posle.

Elem, gledam ja tako jednu od ljovisni, 1997. godina je, kad banuše drugarice u posetu. "Zar i ti, sine Brute?", viču dok slušaju dreku sa neke hacijende kako ispunjava moju sobu. Na bolovanju sam. Jeste, gledam sapunice, gledam lepe bele rančeve, predivne vrtove, žene sa sjajem u očima, lepim haljinama, muškarce koji umiru od ljubavi, gledam jedan daleki lepi svet i ne mislim na ledenu reč metastaza, ne mislim na mržnju i jadne raseljene ljude, ne mislim na lekare i inženjere što kreče stanove, beru kukuruze, utovaraju ugalj dok se prinudni odmori polako useljavaju u živote naših ljudi. Da, od serija ovih, pa ma kako loše bile, niko nije umro, od moje dijagnoze se umire, od nemanja posla se kopni, od zatrovanih misli se gubi čovek…

Ovih dana nosim se sa raznim strahovima, čekam nalaze sa magnetne rezonance svog supruga. Svoju dijagnozu sam davno zaboravila, nisam zaboravila savet svog doktora: "Bez stresa, obavezno!" Kako, u ovoj zemlji gde se gore nadgornjava sa još gorim, gde je neizvesnost jedina izvesnost. Opet tražim svoje serije. U toku je serija "Baron Minhauzen", najduža, sa junacima koji ne znaju za predah. Izbori! Ne volim reprize. Tražim nešto novo, da mi okupira pažnju. Evo ga! "Karadaji", turska serija. Mlad, lep, naočit, častan, hrabar, zaljubljen, ratuje sa bitangama zaogrnutim u tužilačke odore, sakrivenim iza ministarskih zvanja i sa sitnim brabonjcima koji za njih obavljaju nečasne i prljave poslove. Preosetljiva na ljudski prljavluk, nerviram se, psujem, a onda mi slika iz davnih dana donese sličnu scenu. Moja mama gleda seriju, neki zli ljudi čine zla dela, ona ustaje, stoji nasred sobe i izgovara: "Sve do jednom, sve do jednom!", i odlazi. Mi nastavljamo sa praćenjem. Samo povremeno neko ponovi: "Sve do jednom!" Nemam želudac za muke mladog junaka iz turske serije. Odustajem. Idem na nešto lepše. "Institut", ruska serija, biće to kao u mom internatu, devojke, poezija, učenje, šaputanje tajni o prvim, nezaboravnim ljubavima. Kad ono, ološ kockar, mizerija od čoveka i još gori od njega, lažni grof, spreman i da ubije ne bi li se dočepao imetka svog poočima i oteo ga pravoj naslednici, jednoj od devojaka iz instituta. Šta je ovom svetu!? Šaltam po brojnim kanalima tražeći nešto za dušu. Blaženo se smeškam. Džin i Lajonel, divan par koji me opčinio još krajem osamdesetih. Serija je engleska, vrcava, sa dijalogom od kojeg vam je lepše, sa predivnom Džudi Denč u glavnoj ulozi. Ne znam ko je ovde bolji od koga, ko me više zasmejava, kome se više radujem. "Godine prolaze", tako se zove ova serija kojoj godine ništa ne oduzimaju, štaviše. SDS, stvarno dobra serija, kako voli da se izražava Alister, jedan od junaka.

Gledam, ko zna po koji put, ovu čaroliju. Tragam i za nekom domaćom, samo odbacujem mogućnost za pitine pite pitu. Toga imam svaki dan, svaki sat na svim televizijama, i trudim se da ih promašim. Ide nastavak "Vojne akademije". Divni mladi glumci! Navijam za njih, to pedagog u meni seiri zbog lepote i talenta i raduje se što nova jata pristižu na poligone umetnosti u inat jadu i nemaštini. Ako ni zbog čega, gledala bih ovu seriju zbog uspomene na strica potpukovnika, a i zbog mame Milijarde koja pokazuje kako se srčano živi život i zbog mame koju glumi Ivana Mihić kojoj život nije dao nijednu lekciju o tome kako se nositi sa patnjom i bolom. Biram optimizam i osmeh sa ekrana. I dok tragam za osmesima i uljudnim divanima, Bane Bumbar se ušeta u podsvest i povuče za sobom plejadu likova iz naših serija, zamirisaše lipe i kiše sa Balkana, rode i srećni ljudi ušetaše u bolji život, Paja i Jare odvedoše me do otvorenih vrata, naježih se od gorkih plodova i stigoh da bacim pogled na belu lađu. Plovi li?