Sat otkucava i ti se otkucaji sabiraju u kalendar. Kalendar meri dane i mesece. Međutim, naše puno i stvarno saznanje vremena određeno je sezonama. One nisu korektiv mehaničkog otkucaja sata već prirodni, uočljivi i sigurni znaci protoka vremena. Sezone su prirodne pojave koje odražavaju kompleksni totalitet vremena. Priroda i naše biološko biće u njima ostvaruju jedini dinamičan i pun dijalog. Noć se dâ prevariti i u njoj ostati budan, kao što se dan može prespavati, ali se sezonska uslovljenost sunčanih dana, toplote i plodova ne može falsifikovati. Iz ovoga su neposredno proizašli raspoloženja, vrsta odeće, trpeza i jelovnik, boje – kako prirode tako garderobe, ponašanje, pa i boravišta. U agrarnom društvu je ceo život bio njima predodređen i određen a vrsta radova u polju i način života njima usaglašeni. Znalo se kada se seje, kada žanje a kada organizuju svadbe, slave i svetkovine. Tako je i podela ljudskog života na četiri doba bila opsesija mnogih srednjovekovnih i klasičnih majstora u literaturi, još češce u slikarstvu. Ni popularna umetnost anonimnih narodnih umetnika na kuhinjskim krpama i tematskim slikama za iznad postelje nije zaostajala u trošenju ove precizne i banalne metafore. Ali, da završimo sa teoretskim mrsom o vremenu zaključkom da su sezone esencijalno merilo naše svesti o protoku vremena.

I pored svega ne treba idealizovati tradicionalnu kulturu. Toplih dana ima i u zimu, a leto može da zakaže. Ono što sigurno ostaje to su plodovi – voće i povrće, koji nepogrešivo obeležavaju sezonu, trpezu i avanture. Zna se kada se kradu trešnje, kada lubenice, a kada breskve. Dečji svet je time poprilično jasno određen. Čak su i vicevi o kradljivcima voćnjaka i kaznama za uhvaćene prestupnike bili sezonski grupisani. Obično su se tu vrtele šljive, jabuke i lubenice, znači doba između avgusta i septembra. Bila su to prilično jasno određena vremena a plodovi njegove ikone.

Međutim, cela ova priča proizilazi iz kulture regiona gde su sezone uočljive i bogato obeležene svojim specifičnim senzacijama. Na dalekom severu je bogatstvo sezonskih senzacija manje. Ali su tamo i ljudi dosetljiviji. Na mesto čekanja sezonskih plodova koji i ovako nikada neće roditi i sazreti domišljeni su trikovi njihove nabavke. Nezavisno od lokalnih uslova, sunca i prirode, pa tako i od sezona.

Globalna ekonomija i trgovina već vekovima omogućavaju da se banane, mango, (papaja), kivi i ostalo južno voće konzumiraju širom sveta. U proteklom veku je trgovina razvijena a sa njom i gastronomski apetiti tako da se pored uobičajenog asortimana južnog voća u prodavnici iza ugla mogu kupiti grožđe iz Argentine u januaru, lubenice iz Izraela u martu ili južnoafričke trešnje u decembru. Time je, sasvim sigurno, neizmerno olakšan zadatak budućim očevima koji pokušavaju da udovolje ponoćnim hirovima trudnica. Time je i značenje globalizacije, kako ekonomske tako i kulturne, dobilo svoj dnevni, javni i opšti billboard. Ovim malim znacima opšte potrošnje pojačan je osećaj pripadnosti globalnom društvu. Ostalo je jedino problematično ko i koliko može da ih plati, što su u tržišno orijentisanoj ekonomiji i kulturi pitanja od manjeg značaja.

Pored globalne trgovine ništa manje značajno mesto u relativizovanju značaja sezona ima tehnologija proizvodnje hrane. U staklenicima se danas uzgajaju paradajz, paprike, rotkvice, tikvice i ostalo povrće bez ikakvog kontakta sa tradicionalno shvaćenom prirodom. Osvetljenje je veštačko, temeperatura se kontroliše, a zemlja je zamenjena vodom sa pažljivo doziranim supstancama. Paradajz od kog u februaru pravite salatu je puki proizvod nauke – hemije i fizike. U velikim staklenicima, često podignutim na sprat, rade ljudi i ponekad se dogodi tehnološki kiks pa se ljubičaste paprike na zelenoj pijaci prodaju za koju paru jeftinije. Ako pitate otkud baš ljubičaste, sledi odgovor da je verovatno neko greškom boju od patlidžana stavio u instalaciju za papriku a prodavac je mišljenja da ta boja paprici baš odlično stoji. Da nije cepidlaka koji insistiraju na tri osnovne boje paprike, da se umetnicima pusti na volju, pijace bi izgledale mnogo veselije. Ali, dobro sad, ko hoće da se gosti nezavisno od prirodnih ciklusa mora biti svestan da postoji određena cena koju za to zadovoljstvo mora da plati. Nevolja je drugačije prirode. Tamo gde se određeni princip proizvodnje odomaćio on postaje prirodna stvar i deo kulturnih normi. Zato i u maju, u sezoni jagoda, bakalin iza ugla nudi holandske jagode iz staklenika. Štaviše – tri sorte holandskih jagoda. Za svaku od njih je na gajbici precizno opisan stepen slatkoće i ukus, a veličina i boja za svaku od njih je k’o ispod čekića – sve su iste.

Pravi gastronomi, a posebno ljudi navikli na prirodnu hranu, međutim, u maju pokušavaju da zadovolje svoje navike i tragaju za jagodama iz Francuske i Španije. Ima ih samo kod pojedinih piljara, dok ostali prodaju isključivo domaće i sa čuđenjem gledaju kupca koji traži uvozne. Holandske su veoma ukusne i divno mirišu, hvali piljar svoju robu. Da, ali sad je sezona pravih jagoda, politički nekorektno zakera kupac. Ove su veoma slatke, nastavlja piljar, prelazeći preko grube opaske kupca i seče jednu na pola, za probu. Ma ne, nije potrebno. Znam da su ove slatke, ali samo sada ima onih koje rastu iz zemlje, nastavlja tvrdoglavo kupac. Slušajte, piljar koristi svoj poslednji i najskuplji argument, ova sorta raste iz zašećerene vode.

Život je modernizovan. Zavisnost od sezona je smanjena i to je shvaćeno kao izraz čovekovog oslobađanja zavisnosti od prirode. Znak progresa, u svakom slučaju. Danas, u eri virtuelne kulture, sezone se čine još manje važnim kao kontekst ponašanja i aktivnosti. Svakako da tehnološkom progresu moramo da budemo zahvalni za komfor koji danas uživamo. Kad je hrana u pitanju takođe, ali, koliko se sećam, jagode sa šlagom se ipak beru samo u maju.