Vreme uživanja
foto: d. jakovljević
Sherija
Činilo se da će avion potkresati čemprese na Mišjem ostrvu i zvonik susednog manastira Vlaherna, toliko im je aerodrom blizu, ali na Krf sletesmo živi, zdravi i suvi. Vodiči nas raspoređuju po autobusima, dve-tri dame čija je “rosna mladost” prošla (citiram Encensbergera) usplahireno viču “Šeri, Šeri”, pogrešno izgovarajući ime svog, i mog, hotela. Njih razumem (upravo sam pročitala da je Nabokov promenio naslov nekog romana “zbog bakica koje neće moći da ga izgovore”), ali hotel je pokršten i u agenciji, gde kažu Šerija.
Zove se Sherija, kao Krf nekad, davno, mnogo davno, u “rosnoj mladosti”. Na Sheriju je Posejdonov gnev izbacio brodolomnika Odiseja, “junaka dovitljivca onoga štono trojanski sveti razori grad”, kako ga (u prevodu Miloša Đurića) predstavlja Homer. Na obali mora našla ga je, polumrtvog, Nausikaja, kraljeva kći, “boginjama stasom i obrazom slična”, njen će ga otac Alkinoj ugostiti na dvoru, a Odisej će se odužiti pripovedanjem o Kiklopu, Kirki, silasku u Had, nimfi Kalipso… Tako je Sherija, zemlja Feničana, vrsnih moreplovaca i graditelja brodova, indirektno postala pozornica Odisejevih avantura i poslednje njegovo boravište pre konačnog povratka kući, na Itaku.
Sherija, dakle, ne Šerija, ni Šeri.
Ne zanovetaj, reći će neko, ovde se dolazi zbog mora i sunca. Uostalom, pitanje je da li je Homer uopšte postojao…
Dobro, ali Lorens Darel nesumnjivo jeste, a on se nimalo ne koleba: Odisej je morao sresti Nausikaju na Krfu, ispod starog manastira u Paleokastrici, prosto zato što je “nemoguće drugačije zamisliti”… Darel je napisao da je to “mesto iz snova”, a ja bih dodala: jedno od mnogih, sa svim tim slojevima istorije i kulture, na sreću onih koji žele više od mora i pejzaža, ma koliko lepi bili.
Darel je ovde doplovio iz Brindizija, godine 1935. Došao je “odlučan da ostane u XX veku”, ali uzalud: videvši da je zora ružoprsta, kao u Odiseji, uzviknuće: “Prokleti Homer!” (“Prokleti Darel”, gunđaću ja povremeno čitajući Darelov putopis, nemoćna da se otmem njegovim opisima, zavodljivim koliko i Krf.)
Ovo ostrvo, “do krajnosti razmaženo suncem”, gde su masline “srebrne kao pena talasa” a kiparisi “zadaju bol”, Darel je zavoleo odmah, pa su ubrzo iz Engleske (gde je život “kao autopsija, tako je turoban, tužan, dosadan”) pristigli i ostali članovi porodice, među kojima i njegov brat Džerald, slavni biolog i zoolog. Ostali su na Krfu četiri godine, do rata.
Darel i njegova žena Nensi nastanili su se u selu Kalami. Njihova Bela kuća, nazvana tako zbog “mediteranski belih” zidova, piscu je pružala “sve čari osame” i postala mu “neprežaljeni dom”. Može joj se prići s mora, ali mi smo narod suvozeman, što bi rekao Milutin, u Kalami se spuštamo s puta za Kasiopi, dok se pogled, tražeći je, probija kroz čemprese i povremeno pada na more, ne bi li čovek poverovao da je u raju.
Ni danas nema mnogo kuća u Kalamiju. I sada su muškatle ogromne a zidovi ljubičasti – pokriveni Nensinom omiljenom visterijom. (Na licu mesta proveravam koliki je životni vek ove lepe biljke koju je ona volela i sadila. Najviše pedeset godina. Dakle, njena je davno svela. Šteta!) Ista je i porodica kojoj pripada kuća, vlasnik je unuk Darelovog gazde. Izvinjava se što ne možemo u piščeve sobe – izdate su engleskim turistima. Ostaje nam ploča s fotografijama Darelovih pored ulaznih vrata.
U prizemlju je, na korak od mora, senovita taverna pod lozom. Iznad šanka Darelov opis Bele kuće: kocka na steni izbrazdanoj ožiljcima od vetra i vode. Na policama njegove knjige, u ramovima fotografije. Na jednoj Darel i Henri Miler, koji ga je posetio u leto 1939. U Kolosu iz Marusija njega i Nensi poredi s parom delfina: “Oni praktično žive u vodi”. Uramljen je i novinski napis o Mileru i njegovoj poslednjoj muzi, Brendi Venus, iako ona nije bila s njim u Kalamiju. Iz razloga opravdanih: mlađa od Milera 56 godina, nije se bila ni rodila. Njihova prepiska (1.500 pisama) objavljena je 1986. godine, sa predgovorom Lorensa Darela.
U uskoj uličici tipičnoj za grad Krf (Darel je smatrao da ljupkiji u Grčkoj ne postoji) otvorena je 2002. godine Darelova škola, čiji polaznici izučavaju lik i delo dva slavna brata, jer kako je na otvaranju rekao gradonačelnik, Krf ne zaboravlja da su ga oni učinili poznatim.
Dobili su biste u parku Bosketo, između trga Esplanada i Stare tvrđave, sa ugraviranim njihovim rečima: Grčka je zemlja koja vam pruža priliku da otkrijete sebe (Lorens), Krf je bašta bogova (Džerald).
Bilo je ljudi koji su došli na Krf na jedno popodne, a ostali ceo život, pisao je Lorens Darel. Ostali su, zauvek, i feničanski moreplovci: lađu koja je prevezla Odiseja na Itaku Posejdon “svojom udari rukom i pretvori u kam, te ona onde uhvati koren”. Tako nastade Mišje ostrvo, za koje kažu da je najviše fotografisan predeo Krfa.
Za kraj, nešto iz prevodiočevog predgovora Odiseji: Kad najzad dođe kući, Odisej priča Penelopi i o Kirki i o Kalipso, ali ne pominje Nausikaju.
Mislite o tome!
Zove se Sherija, kao Krf nekad, davno, mnogo davno, u “rosnoj mladosti”. Na Sheriju je Posejdonov gnev izbacio brodolomnika Odiseja, “junaka dovitljivca onoga štono trojanski sveti razori grad”, kako ga (u prevodu Miloša Đurića) predstavlja Homer. Na obali mora našla ga je, polumrtvog, Nausikaja, kraljeva kći, “boginjama stasom i obrazom slična”, njen će ga otac Alkinoj ugostiti na dvoru, a Odisej će se odužiti pripovedanjem o Kiklopu, Kirki, silasku u Had, nimfi Kalipso… Tako je Sherija, zemlja Feničana, vrsnih moreplovaca i graditelja brodova, indirektno postala pozornica Odisejevih avantura i poslednje njegovo boravište pre konačnog povratka kući, na Itaku.
Sherija, dakle, ne Šerija, ni Šeri.
Ne zanovetaj, reći će neko, ovde se dolazi zbog mora i sunca. Uostalom, pitanje je da li je Homer uopšte postojao…
Dobro, ali Lorens Darel nesumnjivo jeste, a on se nimalo ne koleba: Odisej je morao sresti Nausikaju na Krfu, ispod starog manastira u Paleokastrici, prosto zato što je “nemoguće drugačije zamisliti”… Darel je napisao da je to “mesto iz snova”, a ja bih dodala: jedno od mnogih, sa svim tim slojevima istorije i kulture, na sreću onih koji žele više od mora i pejzaža, ma koliko lepi bili.
Darel je ovde doplovio iz Brindizija, godine 1935. Došao je “odlučan da ostane u XX veku”, ali uzalud: videvši da je zora ružoprsta, kao u Odiseji, uzviknuće: “Prokleti Homer!” (“Prokleti Darel”, gunđaću ja povremeno čitajući Darelov putopis, nemoćna da se otmem njegovim opisima, zavodljivim koliko i Krf.)
Ovo ostrvo, “do krajnosti razmaženo suncem”, gde su masline “srebrne kao pena talasa” a kiparisi “zadaju bol”, Darel je zavoleo odmah, pa su ubrzo iz Engleske (gde je život “kao autopsija, tako je turoban, tužan, dosadan”) pristigli i ostali članovi porodice, među kojima i njegov brat Džerald, slavni biolog i zoolog. Ostali su na Krfu četiri godine, do rata.
Darel i njegova žena Nensi nastanili su se u selu Kalami. Njihova Bela kuća, nazvana tako zbog “mediteranski belih” zidova, piscu je pružala “sve čari osame” i postala mu “neprežaljeni dom”. Može joj se prići s mora, ali mi smo narod suvozeman, što bi rekao Milutin, u Kalami se spuštamo s puta za Kasiopi, dok se pogled, tražeći je, probija kroz čemprese i povremeno pada na more, ne bi li čovek poverovao da je u raju.
Ni danas nema mnogo kuća u Kalamiju. I sada su muškatle ogromne a zidovi ljubičasti – pokriveni Nensinom omiljenom visterijom. (Na licu mesta proveravam koliki je životni vek ove lepe biljke koju je ona volela i sadila. Najviše pedeset godina. Dakle, njena je davno svela. Šteta!) Ista je i porodica kojoj pripada kuća, vlasnik je unuk Darelovog gazde. Izvinjava se što ne možemo u piščeve sobe – izdate su engleskim turistima. Ostaje nam ploča s fotografijama Darelovih pored ulaznih vrata.
U prizemlju je, na korak od mora, senovita taverna pod lozom. Iznad šanka Darelov opis Bele kuće: kocka na steni izbrazdanoj ožiljcima od vetra i vode. Na policama njegove knjige, u ramovima fotografije. Na jednoj Darel i Henri Miler, koji ga je posetio u leto 1939. U Kolosu iz Marusija njega i Nensi poredi s parom delfina: “Oni praktično žive u vodi”. Uramljen je i novinski napis o Mileru i njegovoj poslednjoj muzi, Brendi Venus, iako ona nije bila s njim u Kalamiju. Iz razloga opravdanih: mlađa od Milera 56 godina, nije se bila ni rodila. Njihova prepiska (1.500 pisama) objavljena je 1986. godine, sa predgovorom Lorensa Darela.
U uskoj uličici tipičnoj za grad Krf (Darel je smatrao da ljupkiji u Grčkoj ne postoji) otvorena je 2002. godine Darelova škola, čiji polaznici izučavaju lik i delo dva slavna brata, jer kako je na otvaranju rekao gradonačelnik, Krf ne zaboravlja da su ga oni učinili poznatim.
Dobili su biste u parku Bosketo, između trga Esplanada i Stare tvrđave, sa ugraviranim njihovim rečima: Grčka je zemlja koja vam pruža priliku da otkrijete sebe (Lorens), Krf je bašta bogova (Džerald).
Bilo je ljudi koji su došli na Krf na jedno popodne, a ostali ceo život, pisao je Lorens Darel. Ostali su, zauvek, i feničanski moreplovci: lađu koja je prevezla Odiseja na Itaku Posejdon “svojom udari rukom i pretvori u kam, te ona onde uhvati koren”. Tako nastade Mišje ostrvo, za koje kažu da je najviše fotografisan predeo Krfa.
Za kraj, nešto iz prevodiočevog predgovora Odiseji: Kad najzad dođe kući, Odisej priča Penelopi i o Kirki i o Kalipso, ali ne pominje Nausikaju.
Mislite o tome!
