I tako svaki put kad se iz ove moje nove kuće na ivici Evrope vratim u Vojvodinu, kažem sebi: "E, ovaj put ću se voziti šinobusom", a, eto, još mi nije pošlo za rukom. Ili bude pretoplo, ili bude prehladno, ili niko ne garantuje da će šinobus uopšte doći ili, najčešće, budem u nekom ritmu bržem od 50 kilometara na čas, koliko ovaj srebrni antikvitet i junak većine mojih putovanja krajem osamdesetih može da izvuče – u idealnim uslovima.

Sa nekom usplahirenošću objašnjavam ovde, u zemlji savršenih brzih vozova iz kojih kroz prozor vidite samo vetar, šta je to zapravo šinobus, ali čak i ako uspem da ga dočaram fizički, uvek omanem u pokušaju da prenesem onu bezbrižnu atmosferu klackanja i sparine, kad biste se mogli i iznervirati, ali znate da od tog nema vajde, i definitivno mi niko ne veruje kad kažem da je na nekim deonicama između Melenaca i Novog Bečeja šinobus išao toliko sporo da je bilo ljudi koji su iskakali i hodali pored e da se rashlade u njegovoj senci, pa se posle vraćali unutra.

Kad u Melencima zazvoni jednom, to znači da je kod Kumana, i uskoro stiže. Sedimo na ogradi, brat i ja, u bermudama i ližemo sladoled, u senci nekih kestena, čini mi se, i čekamo, važni i srećni, jer dolazi šinobus. Rampa se spušta i naš srebrni vagon stiže jezdeći kroz uspavanu ravnicu.

A znao je često da kasni jer se mašinovođa sa nekim zapriča, ili se nešto pokvari, a, bogami, i da ne dođe.

Tako negde, kasnih devedesetih, kupih kartu od Fabrika stanice u Zrenjaninu do Lukićeva. Dva dinara. I nema šinobusa, pa nema. Odoh da pitam na šalteru šta se dešava, a službenica mi kaže: "Za dva dinara, hoćeš još i da dođe?"

Kašnjenja su bila najgora na Orlovat stajalištu gde smo presedali kad smo išli u goste kod stričeva u Novi Sad. Putovalo se tada bogami po pet sati i više do Novog Sada. Na stajalištu Orlovat, rumeni u obrazima i u kombinezonima radnici koji se vraćaju kući sa posla i redovne cuge, bakice sa raznim zavežljajima, kokoškama vezanih nogu, korpama sa jajima… Stisnuti ljudi i živina u hladnoj čekaonici švapskog zdanja, s nečim za šta sam bila sigurna da su fleke od ispaljenih metaka, još tamo negde u ratu. Zrenjanin – Orlovat – Novi Sad prelazilo se za vreme za koje sada stižem sa kraja na kraj Evrope.

Sem toga, stalno me je zabrinjavala nelogičnost da nakon presedanja šinobus krene nazad u pravcu odakle smo, u stvari, stigli.

Iz šinobusa pamtim spokojnu i prijateljsku atmosferu gde se lako započne razgovor, a i divni nemir koji donose putovanja, pa makar to bilo i tek dvadesetak kilometara kroz kukuruze i suncokrete. Brat i ja se guramo ko će da na klupi presvučenoj crvenom "kožom" zauzme mesto do prozora. Naša baka čita knjigu Mir-Jam, lepo obučena i sa biserima, doterana jer se vozimo šinobusom. Ravnica svuda oko nas, verovatno jedini geografski oblik gde za šinobus ima posla. Pamtim šefa stanice kako nam pomaže da iskočimo sa pomalo visoke železne stepenice, i vrlo male, kartonske vozne karte koje sam dugo čuvala. I pamtim neverovatnu buku i tutnjanje kad se šinobus zajuri, nekad i do 60 km na sat!

A jednom sam i iskočila iz šinobusa. I to je moguće. Vraćali smo se sa pecanja na Tamišu iz Farkaždina, jer šinobus povezuje sva moguća vojvođanska sela i gradove. Prolazio je toliko blizu kuće moje najbolje drugarice da nije bilo smisla voziti se skroz do stanice pa se vraćati nazad peške po suncu. Dogovorili smo se tako, nas petoro, da iskočimo jer smo znali da će šinobus u jednom trenutku usporiti. Iskočih prva i pamtim još danas lica drugara koja se odvoze dalje, do stanice. Pih.

U siromašnim studentskim danima dešavalo mi se često da sam učila u šinobusu. Pa, šta drugo da radite u ta četiri i po sata koliko je trebalo da se pređe tih 80 kilometara od Pančeva do Zrenjanina?

Avioni su me odvezli mnogo dalje nego šinobus. Pa ipak, ne bih mogla napisati više od tri reda o avionima. Ima tu nešto posebno, oko tog šinobusa. Evo, časna reč, pred svima, sledeći put kad dođem u Vojvodinu…