Procene kažu da su negde oko 1100. godine pre nove ere Stari Grci počeli da se sahranjuju u zemlji, kao što danas čini veći deo zapadnog sveta. U isto vreme, udovice umrlih odsecale su kosu i sahranjivale je sa svojim pokojnim muževima. U istoriji i legendama ima mnogo trivije, pa se tako može naći podatak da je Jovanka Orleanka imala 13 godina kad je odsekla kosu pošto joj se u snu javio arhangel Mihailo i poslao je u Stogodišnji rat.

U međuvremenu su prošli vekovi, sve do 1909. kada je Msje Antoan, Poljak nastanjen u domovini Jovanke Orleanke, frizer slavnih žena poput Koko Šanel, Grete Garbo i Brižet Bardo, izumeo takozvanu bob frizuru, "okoglavac" nalik šlemu, sa kosom odsečenom do vilice i obaveznim šiškama. Verovatno doživotna urednica Voga, Ana Vintur nosi bob otkad se pojavljuje u javnosti. Ubrzo je počeo Prvi svetski rat u kom su žene masovno kratile kosu, uglavnom zbog higijene jer su mnoge radile kao bolničarke. Posle Drugog svetskog rata, kratka kosa dobija drugo značenje: "karneval ružnoće", kako su ga nazvali Francuzi, bio je ritualno šišanje žena za koje se verovalo da su imale seksualne ili kakve druge odnose sa nacistima. Tako je, na neko vreme, kratka ženska kosa postala skarletno slovo, način da se žigošu bestidnice.

Dve decenije kasnije, Mija Farou odsekla je kosu makazicama za nokte i to je ona frizura po kojoj je pamtimo u "Rozmarinoj bebi". Slavni frizer Vidal Sasun pokušao je da preuzme zasluge za njen novi izgled, ali Farou je vrlo brzo izjavila da Sasun nema nikakve veze sa njenim šišanjem, baš kao ni (u to vreme aktuelan) razvod od Frenka Sinatre. Tako je Mija Farou prekinula pakleni krug star više hiljada godina u kom su žene odsecale kosu zato što su u žalosti, zato što kreću u rat ili previjaju ranjenike ili zato što su obeležene sopstvenim gresima pa treba da se stide. Kratka kosa postala je trend, ali tek dve decenije kasnije, sa pojavom manekenke Linde Evanđeliste i glumice Vinone Rajder, kratka ženska kosa ulazi u mejnstrim. Pre njih dve, žene poput Eni Lenoks ili Šinejd O’Konor smatrane su buntovnicama jer su kosu sekle na nulu ili keca.

Jedna od najpotresnijih scena u klasiku Lujze Mej Alkot "Male žene" jeste ona kad Džozefina Marč, najveća buntovnica među sestrama Marč, devojka kojoj ne priznaju nikakve kvalitete (a ima ih mnogo) osim da ima prelepu kosu, odlučuje da odseče i proda to jedino što priznaju da na njoj valja, kako bi tim novcem platila put majci koja mora da ode po oca, teško ranjenog u Američkom građanskom ratu.

Čak i danas, kada kratke ženske frizure imaju podugačku istoriju, dogodi se tu i tamo da odnekud ispadne poneka predrasuda. "Dobro, ali nemoj posle da mi plačeš ovde", zapretila mi je frizerka kojoj sam prvi put ušla u salon i tražila da kosu koja je tad bila do ramena, odseče skroz, "na muško". Svečano sam obećala da neću plakati, mrzelo me da joj objašnjavam da celog života nosim kratku kosu i da je ovo na mojoj glavi rezultat dvogodišnjeg eksperimenta, zvanično neuspelog, jer sa tolikom kosom na glavi nisam baš osećala da sam sva svoja. Kad me je skroz olindrala, imala sam osećaj da sam došla kući.

Pa ipak… Kad je 2010. bila ona neprijatna Parada ponosa, tadašnji partneri, moj i moje najbolje drugarice, bili su izričiti u tome kako ne žele da nas dve odemo na taj događaj. "Obe imate kratku kosu, misliće da ste lezbejke, polomiće vas." Naravno da smo otišle. Naravno da nikom od onih gmazova koji su tada razlupali pola Beograda nije palo na pamet da takne baš nas dve. Njima je bilo samo do lomljenja, ništa o "tipičnom" izgledu gej osobe nisu znali.

Nikad mi nije bilo jasno šta je toliko revolucionarno, ili skandalozno u kratkoj kosi. Na kraju krajeva, to je samo kosa, nije da nečemu služi. Tačno je da sam jednom čula školskog druga kako mi iza leđa priča da sam kao Švarceneger u Betmenu jer sam kratkokosa i riđa, ali ne sećam se da sam se mnogo potresla, jer kosa raste. Kod kratke kose najteže je odrediti da li je dužina u redu ili prekratka, jer milimetri odlučuju. Ali ima prosta fora: samo malo jače šminkajte oči tih desetak dana dok ne poraste.

Sam proces šišanja na kratko ima nešto što se dugokosima ne dešava. Operu vam kosu, stave na vas onaj plastični ogrtač i štrickaju, štrickaju… Gledate sebe u onom velikom ogledalu frizerskog salona i pitate se da li stvarno ličite na Švarcenegera, Buleta Goncića ili možda ipak na Johanesa Hana. A onda frizerka završi i konačno vam skine onaj ogrtač. Kad god to uradi, setim se da imam vrat, koji se pod tim zaštitnim plaštom ne vidi. Ne znam zašto drugi vide lezbejke, amazonke, feministkinje, i šta sve ne. Kad se sve završi, u svom odrazu u ogledalu vidim samo – ženu.