Kada se u rubrici koja se zove “Vreme uživanja” najavi hrana kao tema, pretpostavka je da će o hrani pisati neko ko u hrani uživa. Potpisnik ovih redova, međutim, prema hrani je prilično ravnodušan. Jede jer mora, da bi preživeo, i ništa ne bi imao protiv kada bi po buđenju, na primer, mogao da proguta pilulu i da se više ne aka hranom tokom dana. Ovakvo njegovo držanje, prirodno, ume da iznenadi sagovornika, ili, u ozbiljnijim slučajeva, da iznervira prijatelje od kojih su neki istinski gurmani. S druge strane, uživa o pričama o hrani, kako u književnosti tako i u životu, i sklon je uživanju u uživanju drugih (pod uslovom, dabome, da uživalac hrane ume da jede, a ne da ždere). Pogrešno bi, međutim, bilo pretpostaviti da usled ravnodušnosti prema stvarima gurmanskim potpisnik može da jede bilo šta. Naprotiv. Njegov jelovnik vrlo je ograničen i jednoličan, a nesporazumi s hranom i gurmanima neretko su ga ostavljali gladnim i nesrećnim, premda, upravo zbog toga, punim priča s obrnutim gurmanskim predznakom.

U detinjstvu je, recimo, ne jednom ostao gladan na kojekakvim obrtanjima prasadi i jagnjadi jer, najpre, nije razumeo uzbuđenje odraslih koje je raslo kako je mrtva životinja bila pečenija, a potom, njegova se utroba (neki bi rekli: glava) bunila čim bi uzeo parče mesa (često loše pečenog). Umeo je da otrpi grdnje roditelja i neprijateljske poglede odraslih (za kog su se đavola ovoliko mučili kad mali nazahvalnik neće ni da omiriše učinak njihovog truda), a ako dobro pamti (reč je o satarašu), jedno dva puta sevnule su i batine. Ništa nije vredelo.

Kod babe na selu hladna i žilava ćuretina nije mogla da mu sklizne niz grlo, a očevi ljutiti prosevi iz očiju nisu olakšavali situaciju. Zbog toga je kao dete umeo minutima da žvaće isti zalogaj, potom da “slučajno” ispusti nož i dok ga kupi sa zemlje ispljune kašasti sadržaj, a onda, ponovo nad tanjirom, minutima da žvaće naredni zalogaj sve dok mu, ovoga puta, viljuška ne bi ispala iz ruke (otac: “Pa dobro, da li si zaista toliko trapav?!”), da bi ispod stola ispljunuo i taj zalogaj. Potom i treći, i to mučenje trajalo je sve dok odrasli ne bi, konstatujući “ništa nisi pojeo”, najzad posklanjali tanjire sa stola.

Poslednji put na rubu batina bio je s nekih šesnaest, možda sedamnaest godina i to zbog vešalice u skrami. Nije, naprosto, znao šta je to skrama. Ne zna ni danas, osim da je to nešto odvratno što se ne da progutati i što će želudac, čak i ako je proguta, promptno da vrati kroz isti onaj otvor kroz koji je skrama i ušla.

Posebnu patnju izazivali su odlasci kod strica u Novi Sad jer Vojvođani (zaključio je), za razliku od nas iz centralne Srbije, imaju bizaran običaj da jedu nepečeno meso (to potpisnik ovih redova nije uspevao čak ni da zagrize, jer kako se nepečeni zalogaj dizao do usta, tako mu se do usta dizala i utroba), ili da neslani sir, koji su zvali švapski, ubacuju u makarone i potom ga posipaju šećerom, što je bio vrhunac nejestivosti. O gulašima po čijoj su se površini baškarile mrlje masnoće ni da ne govori. Čak su i knedle sa šljivama (gomboce?, pofezne?, patofne?) bile istovremeno slatke i slane, te nisu htele kroz grlo.

A onda se odraslo, stasalo to za vojsku, ugojilo se 14 kilograma (od tih 400 i nešto dana potpisnik je, verovatno, jedno 300 ručao pasulj i to s nezapamćenim entuzijazmom), te po izlasku iz vojske krenulo u svet, pre svega, prirodno, u zemlju gurmana, Francusku. Đe će suza no na oko. Tu se, međutim, suočio sa starim problemima. Već drugog dana boravka u Francuskoj odveden je u lanac restorana “Hipopotamus” gde su se, po rečima njegovog domaćina, služili najbolji bifteci. “Bolje pečen”, zamolio je. “Três bien monsieur”, odgovorio je momak koji je delovao kao neko ko je shvatio šta mu je rečeno, da bi iz bolje pečenog bifteka, posle prvog reza, linula krv. Potom je mrljavi potpisnik ovih redova, savlađujući gađenje, zamolio garçona, istog onog od kojeg je naručio bolje pečeni biftek, da mu, ako nije problem, dopeče meso, i to, naglasio je, dobro da ga dopeče, što je garçon prihvatio ne trepnuvši.

Pun nade pred dobro dopečenim biftekom i sada već pristojno gladan, zasekao je potpisnik meso iz kojeg, ovoga puta, nije linula krv, ali kada je, prinoseći parče bifteka ustima, video potpuno sirovo, drhtavo jezgro zalogaja, utroba mu se, istog časa, prevrnula. U Bretanji su ga Monik i Žan-Žak vodili na čuvenu riblju pijacu u Vanu – samo što se nije onesvestio pri pogledu na bića koja on, sigurno, nikada nije jeo, ali koja su, moguće, jela njega – a potom, budući da su ljubazan svet, i na andouille, poslasticu u gradu Troa (Troyes). Pojma nije imao šta je to andouille, iz pristojnosti se nije raspitivao, verovao je svojim domaćinima.

U predivnom renesansnom gradu Troa, u restoranu starom oko 400 godina, otkrio je potpisnik ovih redova da se iza tog mekog francuskog andouille i gurmanske ushićenosti njegovih domaćina kriju škembići, tripice, od kojih je, od rane mladosti, bežao glavom bez obzira, da bi ga sad na prepad, u znak osvete, krijući se iza zvučnog andouille, škembići trijumfalno presreli usred zemlje gurmana.