Smisao
Kažu da čoveku, u stanju tzv. kliničke smrti, u te stotinke, kad se razdeljuje s dušom, ceo život mine pred očima. Eto, onaj Kralj duvan-čvaraka, kad se ono ko dete davio u Gradcu, kune se da je to tačno, ‘vako mu pred očima bili i otac i majka, ko spušteni iz padobrana, a on i’ sve ‘vat’o, bezuspešno, dok ga onaj čovek nije izvukao iz vode.
Naravno, za to listanje života, za nezaborav slike, nije potrebno biti blizu smrti, biva da čovek, sam od sebe, šljone – nije obavezno se bude mamuran, a može se bude i mamuran – pa ga tako stisne da se u opštem povlačenju zapita o tom smislu života i još koječemu, jednostavno da mu nije ni do čega, te se uzme lista i odmotava, a kroz glavu mu prolaze slike i to selektivno sećanje. Ili je za to izvrtanje očiju dovoljno, ali u tom trenutku, da se vikne, naravno u sebi, ko što Književnik zna podviknuti, Krleža li je: Uz ovakva vina, bez godine i podrijetla, draga moja Beatriče, živjeti se više ne može.
Prva slika koja mu dolazi, ako se ima vremena, ako se ide od najdalje, jeste ona kako ide preko one bašče u Osoju za baba Ružom, sve se držeć za njenu široku suknju, dok ona nariče. Im’o tri godine, izračun’o, tog proleća umro deda Ljubo. Ima i kad otac i majka, po veliki sneg, bez prtine, po celcu, tamo preko Vučaka, banu iz Osečine, dokle je išla pošta. Ima velika odžaklija, bela zidana furuna, sinija, tronošci, grudve proje sa tvrdim kajmakom, baba mu, pod guberom da ne vide drugi ukućani, vedemesterom delja suvo meso. Dole, u Radojčinoj njivi, dok su bili pod onom velikom dženarikom što je skoro na međi, video da ovde pada kiša, a da od ovde ne pada…
Ima i škola, velika i u gradu, zelena bluza koju mu sašila majka, velika prostorija, gužva, mnogo dece, strah, suze… Ima kad je očevu "doxu" stavio za pas šorca, ko stariji ljudi u onaj džepić na pantalonama, kad je uz’o vidi kol’ko sati, nema "doxe", ima kako kvari prednovogodišnju đačku priredbu, pre vremena izlazi pred roditelje i sve mašući rukama, kako je navežban, govori: Veju, veju pahuljice…
Ima Radnička kolonija, gde otac dobio stan, dugačka ulica pored Ljubostinje, velike topole, bela lopta sa raznobojnim tačkama, ševa na igralištu Mladog radnika, uveče igra sredine, na asfaltu, pod uličnom svetiljkom, kroz noge tri puta, žmurke, pu ja, kako je izgubio pare kad su ga poslali da kupi mleveno meso pa nije smeo kući…
U gimnaziju se sam upis’o, pred kraj godine učio napamet prepričavanje lekcije iz nemačkog, drugi jezik, isto mu bilo ko da je bio kineski, beše li Lorelei, pojma nije im’o šta reči znače, sa pamćenjem jedne rečenice zaboravljao bi prethodnu, Života mu dao dvojku jerbo mu čit’o pesme u školskom listu. A što je bilo devojčica, tog zaljubljivanja, pesmica, pesama čak, Milena, bila si kao nespušten poljubac, to se ne da školski analizirati, i sve tako dok ga Ona, što je imala kosu u bičićima, nije jednostavno, na velikom odmoru, uhvatila pod ruku.
Ko juče da je iš’o na to more, barskom prugom, besplatnom kartom od zajma, u Baru se ukrcali na brod Jadrolinije, karta samo do prvog ostrva, biće Korčule, posle ko slepi putnici, jedna mala Čehinja je bila baš dobro mala, i imala je grudi za u obe ruke. Dubrovnik, izložba kiparke Marije Ujević, neki kokteli sa voće, ko da je i Šerbedžija govorio, Budva, čisto more plaže Mogren, u Starom gradu Šerbedžija sam igra u nekoj Ristićevoj predstavi…
Taj korzo, veče, ulica zatvorena za saobraćaj, dečaci stoje u dva reda, devojčice u promenadi, dobacuješ, dobacuješ dok ne dobaciš do one koja ti je zapela za oko, tako mu se desila Ona koja je trebalo život da mu znači, stala pored njega i nije htela da ide. Inostranstvo, Maki, sve pravo, sve do Budimpešte, vozi žutog fiću bez dozvole, brojevi Livadinog Pisma, priče Škvoreckog, rečenica iz Kortasarovih Školica: Kako je zamorno sve vreme biti ono što jesi… Život ko da je prolazio kroz njega, ko da je bio mimo tog jbng sveta, RBM: Stvarne priče iz izmišljenog života; umeće gledanja, pesma – stih slovenačkog pesnika: Na brdu su posekli veliki hrast – jebem im mater…
Dani i godine, pili su toliko da je to bilo za hapšenje, pa Zarada na trošku, kad kupe piće i piju u Klubu, prečnjaci kod Velinke, tamo prema Poćuti, gde sve nisu poćutali, bermet kod Četiri lava u Sremskim Karlovcima, šta se ono pilo u Pričeviću, Dragijevici, Bogovađi…
Žilijet Binoš, ljubavnica-snajka Džeremija Ajronsa, Dijana Kral, Stiv Ture, hod po sopstvenim tragovima, Njene reči bez samoglasnika, Ljbm, ljbm, ljbm, i još, Mnogo mi trebaš, ali sve su to jbn Reči, žensko je to, više to voli da očijuka nego leba da jede. Ona mu je, nekim povodom, poklonila i Valjarevićev Komo, zašto, pa i taj u romanu samo pije, ko i on, ‘bem ti…
Treba živeti, kad upadneš u sebe, pa uzmeš da se istovaruješ, da nema nedoumica, da sve bude jedna slika, velika, da sve bude Ona, taj trenutak kad je srčeš i sričeš, kad se sve gomila i zatrčava u Veliki prasak. Treba živeti, a ne pisati Vreme uživanja. Jeste, kaže njemu, Onaj što veli da više ne skida gaće ni kad se kupa, da vidi da se on još zanima sa Tu stvar.