Ima tome – vreme kad je kafansku skamiju napuštao samo poradi pišanja – kad ono beše, sa drugovi od zanata, kastem otiš’o u selo kod strica na preslavu. Trojice, negde sredina juna, kad ruštavci u vr’ Gradine imaju zrelu modrocrvenu boju. Stric im da zasebnu prostoriju, da se pošteno raskomote. I raskomotili se, baš ‘nako pošteno. Razgovoru, piću i jelu, tim redom, nikad kraja.

Ali, ne bi dosta, dok ne osta. U neko doba uzmu protegnu noge po avliji, prisednu pod vinjagu. U te radnje stric podvikne, da mora i da se zaslade. Stiže oveći oval jagnjetine. Dok su svi odmahivali na takvo zaslađivanje, stric ode do podruma, iznese pokaže natege kojima izvlači rakiju. Gospodin pisac, ono Lajkovačko čudovište, koji je rakiju pio iz velike čaše sa kvadratima i drugim deltoidima, se prihvati jedne od natega, a gospodin Stric uze veli da je on stariji od oca. Kako su svi na tu pamet gledali ‘nako, on zatraži da mu sipaju rakiju u njegovo kafeno lonče, i ponovi, Ja sam stariji od svog oca! Na taj izazov, a ko bi, odgovori Lajkovačko čudovište, udari čašom sa trapezi o kafeno lonče, i svečano objavi: I ja sam stariji od oca! U nastavku, dok je sunce, tamo, zamicalo za Petrinu stenu, gospodin Stric i gospodin Pisac su, sve se čukajući nategama, ne zaobilazeći temu ima li života posle smrti, prešli u nadmetanje koliko je ko stariji od oca. Pisac je bio spreman da potpiše nerešeno, da su obojica isto, ili ublizu, stariji od očeva, ali stric nije popušt’o, prvi je rek’o, on je, bre, najstariji od oca.

Narod veli, a narod je, jelte, uvek u pravu, o smrti kad se radi, da je i to u redu, kad smrt stigne kad joj je vreme. Što će reći kad nije prekoredna, kad potomak nadživi pretka. Tako, vele, i bog zapoveda. Otac mu je umro mlad, sa samo 58 godina, biće da ga, između ostalog, stig’o pesak od dugogodišnjeg livačkog rada. Tražio da bude sahranjen u zavičaju, navr’ voćnjaka pored staze koja gore izbija na put koji ide brdom, iz koga se, tamo na jugozapadu, vidi Petrina stena. Tako se, nedavno, dok je jednog popodneva premotav’o slike, i njemu javi, da je i on, iako nije u nekim godinama, postao "stariji od oca".

Od sebe, ko po nekoj višoj sili, u rukama mu se našla poema "Kad pokuca onaj, svojom koščatom rukom" Fridriha Caunera, savremenog austrijskog pisca. Evo pesnika, takoreći s početka poeme: Kad pokuca onaj/ svojom koščatom rukom/ napravih se gluv/ ništa ne videh/ ništa ne učinih/ učinih/ ništa/ ko da je/ i taj dan/ ko svaki drugi… I s kraja: Šta sam ono još hteo reći/ o jučerašnjem danu/ samo nekoliko reči/ o svetu kako ga vidim/ o…/ Vidiš, zaboravio sam/ Sve zamislivo i postoji/ Egzistira/ Čak i apsurdi/ Mišljenje je najčistiji oblik stvarnosti…

Kad je već up’o u temu, da nastavi. O taj jbn život, štono vele, slamku među vihorovi. Kad pogleda iza sebe, sve ko u pesmi, i to pesmi koja se peva iz sveg glasa, Sve je pustoš, sve je lom… Dobro, kad bolje pogleda, im’o i sreće, bar sa taj pos’o, ali ni tu uz jare ne bile pare, mada, šta tek da kažu oni, većina, kojima se zalomilo kuća – pos’o beskonačno jebavanje. I pored sve sreće, i pripadajućeg bonusa, na okolnost života, kao stari defetista, i duševan čovek, ima rekne, opet narodna: Gde si bio, nigde, šta si radio, ništa. Sve mu se nešto pričinjava da nije od ovog sveta, iako, naravno, nije sve do sveta i svetine. Mada, to sigurno, sve bi bilo bolje i najboljše da je pao u neki romantizam i renesansu. A i taj klasicizam ne bi bio loš.

Uostalom, šta je on to pa radio, rad’o, gled’o, i opisiv’o, e jes se nagled’o, i naopisiv’o. Što bi se reklo, za nekoliko života. A to što je bio, i ost’o, violinista u kupleraju, pa, takoreći, sam je izabr’o. Možna i bolje tako, nema on štofa, jednostavno tako krojen, tako štepovan, za ovaj sveopšti kupleraj, da ne kaže jebarnik. Jebarnik u kome su zadnji ološ, i zadnji prostakluk, postali prvi, i najnapredniji vidici. Zato, i ne samo zato, ost’o, prist’o, da bude, naravski na svoj način, kad donekle, kad do kraja, na braniku svoga praga i okućnice. Svoje Republike. Bem ti, al’ je rek’o. A oni tamo, po tom jebarniku, neka i dalje jašu, da se nikad ne umore. Bože ga sakloni takve žiznji.

Kanda opet vreme za Caunera: Mrzim žurbu/ mrzim prisilu/ koja nam služi/ koji navodno/ slobodno/ mislimo/ kao alibi/ za sve nepodnošljivo/ što smo izdresirani/ da podnosimo… I još: Kao jež/ sa spuštenim bodljama/ mora ići on/ dok se smrkava/ i više nikakve nema/ opasnosti/ disati/ mora…

Jedna Ivana, sa 25 leta, veli da je najteži pubertet u te godine. Ti bokca! Indijanski horoskop, za rođene u znaku medveda, kaže da su skromni, pomalo stidljivi, i da imaju veliko srce. Javljaju da je mrmot video svoju senku, nazad u brlog! Ili da se, ako ne može drugačije, a ne može drugačije braćo i gospođe, na sve podnese amandman, u dve reči: Briše se! Mada, ima i ona narodna, Samo da smo živi i zdravi, sve će doći na svoje… Znači, ko voli, može i drugačije! Samo treba biti uporan, i voleti život. Al’ u qrcu. A magarce, magarce i mule, pod obavezno, sačuvati od izumiranja, jerbo ovaj rijaliti bez njih, pogađate, ne bi bio isti.