Prvo sa čim se morate upoznati kada pristižete u jedan od studenjačkih blokova svakako jeste sistem uprave, domaće činovničke klase umreženih portira. Oni se dele na dve stabilne celine. Jednu čine takozvani zaposleni, popularni još i pod nazivom gestapo, što ih interno povezuje sa kontrolorima gradskog prevoza, jerbo nose uniforme sa onim malecnim znakom gs4 ili kako već. Njihov je osnovni zadatak da legitimišu svako sumnjivo lice. Pored njih, izdvaja se grupa od nekoliko studenjačkih portira karakterističnih za svaki blok ponaosob (ko je u dobrim prijateljskim odnosima sa ovom gospodom, taj u Studenjaku može da uradi gotovo sve; ponavljam – sve). Uglavnom se radi o istim tipovima koji često odaju veći broj godina nego što studentski staž regularno propisuje. U domu se redovno održavaju izbori na kojima stanovnici biraju portirske predstavnike. Sve je ispoštovano: od neprovidnih glasačkih kutija, preko propagandnog materijala do sumnje u izbornu krađu. Trebalo bi predložiti da Studentska televizija u budućnosti počne da prati ove manifestacije, pozove CeSID, par analitičara, lidere suprotstavljenih timova. Onda bi se stekla iluzija kako se neki program na njoj ipak održava. Konkurenti obično obećavaju toplu vodu do ponoći (još nijedna frakcija odabranih portira nije ispunila ovo predizborno obećanje, pa se svaki student i dalje oseća kao da je tokom cele godine na letnjem kampu u Buljaricama), bolje zabavne i kulturne priredbe, sportske turnire, veliku proslavu na Dan studenata.

A na Dan studenata obično se dotera nekoliko štandova sa pivom, gustim sokovima i koka-kolom, rasklopi se ogromna bina na kojoj se smenjuju izvođači rok, haus, rok-folk i folk-haus muzike. Bude i par štandova gde možeš da izmeriš krvni pritisak i višak masnih kiselina u organizmu. Svaki student je dužan da uz stanarinu uplati i pedeset dinara za održavanje društvenog života domljana, bez obzira na samu prirodu njegovih društvenih odnosa. Tako sam ja, kao ljubitelj nekog drugog zvuka i decenije, ovog proleća sudelovala u isplaćivanju honorara za neviđeno posećen koncert dens/devedesete/ono kao Dr Iggy/akademskog/vokalnoinstrumentalnog sastava Energija. Niko me nije pitao da li ja to želim da platim, a da arlaučem na upravnika Karađoza nisam smela, pošto se širi legenda kako je ranije bio upravnik zatvora.

Kada vas primete portiri, naredni stepen potvrđivanja ostvarićete u menzi. Ona predstavlja nešto poput groblja u prozi Bore Stankovića – mesto stapanja fiziološkog trenutka i socijalnog prestiža. Odlaziti sam u menzu znači pripisati sebi titulu večnoga čudaka. Povesti momka ili devojku na ručak pokazuje stepen ozbiljnosti dotične veze. U menzi sam primećivala kako studentima večno ispadaju špagete sa viljuške, kako se čiste nokti viljuškama, kako se češu ramena viljuškama, pa jednom bogami i kako se započinje tuča viljuškama. U menzi sam čula kako jedan naš student govori egipatskom studentu da je Vuk Karadžić izmislio srpski jezik, zatim da o tim društvenim pitanjima nema šta da se raspravlja. Jednom su me proglasili i za satanistu zbog toga što sam obukla bluzu sa likovima iz South Parka… Ali, možda za najupečatljiviju pojavu u predstavljanju duše menze možemo odabrati večeru četvrtkom. Ona dođe nešto poput binga, jer za razliku od ostalih dana u nedelji, četvrtkom možete da večerate barene viršle, pržena jaja, kompot ili sutlijaš i, naravno, pohovani kačkavalj. Ko nikada nije video redove zbog pohovanog kačkavalja, taj nema predstavu o tome šta je čekanje. Ovakve zastoje ne umeju da naprave čak ni šalterske radnice na Filološkom fakultetu. Pored pohovanog kačkavalja, istakla bih i bečku šniclu kao još jedno od voljenih predizbornih obećanja.

U sklopu menze nalazi se i Menzoteka. Kao što sam termin kaže, to je diskoteka unutar menze. Najpopularnije zabave u Menzoteci se odvijaju iste večeri kada i pohovani kačkavalj. Pročula se još i pod nazivom jebarnik, što podrazumeva da samo neopisiv baksuz u Menzoteci ne može ništa da navata. Tako se četvrtkom uveče, dok prolazite hodnikom, možete susresti sa urlicima, poput već kultnog kazni me, kazni, nisam dobro učila.

Da se na kraju razumemo. Ja Studenjak izuzetno volim, kao i četiri godine koje sam provela u njemu, upoznavši nekolicinu divnih ljudi. Najviše me boli što moram da kažem nekolicinu, jer me to iznova podseti na dramatične reči domske tetkice Ruže: Vi kao da niste studenti. Ima vas mnogo, ali džaba. Ponekad odlutam, pa se setim kako je Danilo Kiš provodio deo svojih studentskih dana na istom ovom mestu. Pa bih volela da mogu da se osetim kao elitista. Svom svojom snagom bih želela to. Ali, učini mi se da: nemam noćas ja za hotel, samo neku siću, neću dobar si u duši, al neću, neću u jugiću koje trešti iz sobe moje docimerke, dok ja ispisujem ovaj tekst, nosi malo dublju priču od kulturnog snobizma. I sve ovo potpisuje buduća profesorka. Uostalom, za nju i par sličnih, preostao je ipak jedan mali ćošak čuvenih klupica i Dom kulture sa solidnim mesečnim programom. Malo li je?!