Dok jedna škola mišljenja smatra kako sudija mora biti primordijalni egzibicionista, onaj koji svojim radom koristi jedin(stven)u priliku za sve one koji nisu obdareni vrhunskim talentom, da iz neposredne blizine prisustvuje prvorazrednim sportskim događajima i tako neposredno, mada indirektno, postaje akter na Velikoj Sceni; drugi pravac razmišljanja upućuje sugestiju da je ovaj naprosto tek rođeni mazohista, čija se uloga potpuno iscrpljuje u tome da na svom poslu ostane nevidljiv.

Upravo ove aktere sportskih manifestacija publika širom svih meridijana "najviše voli da mrzi", a za šta će svako ko je ikada bio bar na jednoj fudbalskoj predstavi – i tako iz prve ruke stekao uvid u širok i nadasve maštovit repertoar psovki i uvreda namenjen nesrećnim deliocima pravde – uvek spremno posvedočiti.

Imena kao što su Mehuto Gonzales, Pjerluiđi Kolina ili Roberto Roseti izuzetno su dobro poznata svakom ljubitelju ovog sporta, a oni čine tek vrh ledenog brega profesije koja trpi strahovit pritisak od medija, klubova, reprezentacija, Fife i Uefe da bilo kakva greška nije dozvoljena! Tako će, recimo, kontroverzno dosuđena najstroža kazna Hauarda Veba protiv Poljske rezultirati pretnjama smrću i danonoćnom policijskom zaštitom njegove porodice u Velikoj Britaniji.

Možda čak više i od savršenog poznavanja pravila, za uzornog sudiju od presudnog značaja može biti savršena kondicija. Za razliku od igrača na terenu, koji u svakom trenutku odlukom trenera ili na sopstveno insistiranje mogu biti zamenjeni, oni moraju u punom tempu na zelenom travnatom tepihu provesti svih 90 ili 120 minuta, pri čemu ne treba zanemariti da su uglavnom stariji od igrača i da im to predstavlja proporcionalno veći napor. Rigorozne pripreme za najvažnije mečeve već dugo vremena uključuju i strogu kontrolu ishrane, pa su ovi nevidljivi junaci i na tom planu "hendikepirani" u odnosu na većinu svakidašnjih zanimanja. Nadalje, kao mlađi podložni su greškama zbog neiskustva, a zbog visokih fizičkih zahteva rano penzionisanje već u 45. godini onemogućava akumulaciju iskustva tako prisutnu u nekim drugim zanimanjima, gde je potrebno duže vreme za sticanje umeća. Baš u trenutku kada praktično i teorijsko znanje dostiže svoj vrhunac, delioci pravde dužni su da napuste aktivno suđenje.

Kod donošenja odluka možda najvažnija stvar jeste doslednost. Blaži ili stroži kriterijum uvek može da varira i neizbežno je subjektivan, ali pravi sudija mora da se jednom odabranog kriterijuma dosledno pridržava. Najbolji je uvek onaj "čovek u crnom" koji ima hrabrosti da u trenutku donese – bilo kakvu – odluku i stane iza nje. Jer zaista, neznanje, umor, pad koncentracije, loša pozicija ili, u najgorem slučaju, rđava namera, mogu nehotice presudno odlučiti tok i ishod utakmice. A tada je i "kutak za slobodni trenutak" od slabe pomoći.

Paradoksalno je još nešto u vezi s ovim hobijem, koji tek ponekad preraste u profesionalni poziv. Naime, vrhunski sudija se često može suočiti s neugodnom situacijom da na nekom SP ili EP strastveno navija protiv vlastite reprezentacije, dobro znajući da će mu, ukoliko ona daleko dogura, biti onemogućeno da sudi one najvažnije, završne utakmice. Tako da je snažna ambivalencija između razumljivih patriotskih sentimenata i ličnih ambicija u karijeri konstantno prisutna, posebno kod onih koji dolaze iz fudbalski jakih zemalja.

Formacijski su sudije daleko sličnije ulozi odbrambenog igrača i, posebno, golmana nego napadača. Nije bitno koliko se dobrih i uspešnih poteza napravi tokom utakmice, onaj prvi (možda i jedini) loš sve ih poništava i stvara dežurnog neprijatelja u percepciji javnosti. Kod navalnih igrača situacija je sasvim drugačija, ukoliko i nakon svih deset neverovatnih promašaja konačno usledi pogodak, spremno postaju heroji dana i miljenici nacije. Dok je igračima cilj da postignu gol više ili makar prime gol manje, njima jedini cilj – koji slave kao pobedu – predstavlja regularnost i puna implementacija fer-pleja. Uz beskrajno ponavljanje mantre svetog trojstva: sportski, fer i korektno. To zanimanje, u startu osuđeno na trajno i doživotno nerazumevanje, uz asistirajuće odsustvo podrške najšire javnosti, onih koji su, ne uvek zasluženo i svojom krivicom, višegodišnja svakonedeljna i laka meta za odstrel gnevne i razmažene publike i igrača. Ako se i za koga, a da nije kakav težak kriminalac ili osobenjak, može sa razlogom reći da je stepski vuk, onda je to sudija. Razmere izolacije koje ponekad mora da iskusi mogu biti beskrajne, pa stoga nije slučajno da njihov radni vek mahom protiče ovekovečen uz taktove tužne melodije: The Loneliness of the Long Distance Runner.