"Živa muzika je lek za ono što vas muči", formulisao je hirurški precizno suštinu i značaj koncerata jedan od divova alternativne muzike, Henri Rolins, a mi tek sada zapravo – kada svirki nema ni od korova – uviđamo koliko je čovek bio u pravu. Jer, biti na koncertu znači jednostavno to: osećati se živim. Sve, dakle, suprotno od onoga što radimo i u čemu zombiramo već mesecima unazad, u ovoj apokaliptičnoj atmosferi prepunoj ograničenja, straha i paranoje zbog smrtonosnog virusa.

Muzički događaji postali su prve žrtve kovida 19, kao direktna posledica jednog sasvim novog civilizacijskog greha: "masovnog okupljanja". Na hiljade muzičkih klubova širom Evrope nalazi se u "režimu opstanka", pišu mediji. Ista sumorna priča odvija se i u drugim delovima sveta, a teško je više utvrditi tačan broj otkazanih ili odloženih muzičkih događaja. Koncertni gigant Lajv Nejšn žali se da su im prihodi opali za 98 odsto, nakon što je korona virus uništio sektor žive muzike. Magazin "Polstar" sabira gubitke ove industrije tokom lokdauna i navodi da bi oni mogli da iznose više od devet milijardi dolara, što je finansijsko pustošenje bez presedana u savremenom muzičkom biznisu.

Naravno, ne radi se ovde samo o novcu. Dok nas mediji neprekidno bombarduju informacijama o prvom, drugom, trećem, šesnaestom piku i sve ubitačnijim talasima raspojasanog virusa, čini se da nam ne preostaje ništa drugo do da se, kako znamo i umemo, još više izolujemo i fizički distanciramo jedni od drugih. A biti na najobičnijoj svirci, rekoh već, magičan je trenutak i sušta je suprotnost svim tim naredbodavnim i zloslutnim epidemiološkim merama.

Danas je, na neki način, postalo sasvim nevažno ko šta voli ili kakvu muziku sluša. Jer, svaki koncert mali je festival spontanosti, radosti i najfinijeg životnog užitka. I uvek nova prilika da se okupimo, družimo, emotivno ispraznimo i radimo šta nam je srcu drago. A ovako, u narativu te beskrajne pretnje zarazom – kada se od nas traži da vreme provodimo u skladu sa naslovom onog čuvenog Markesovog romana – svi kao da smo podjednako na gubitku.

Više nisu dovoljna ni razna interaktivna dovijanja muzičara i njihove publike. Dosadili su i svi ti onlajn eksperimenti, simulakrumi muzičkih događaja, koji bezuspešno pokušavaju da nadomeste zjapeću koncertnu prazninu ove godine. Tek poneka skromna gaža koja uspe da se organizuje u poslednje vreme, samo nakratko uspe da zaseni svu tugu i neozbiljnost muziciranja iz domova rokera u karantinu.

Bez uvijanja treba reći i da je nadrealna situacija sa koronom posebno teško pogodila muzičare u ovoj zemlji. Usled galopirajućih ekonomskih i društvenih posledica pandemije, čini se da je domaća pop i rok scena danas bukvalno na aparatima. Brojne priče naših umetnika svakodnevno svedoče o pravoj katastrofi koja je zadesila ovu, već poodavno osiromašenu i društveno skrajnutu kreativnu delatnost.

Razumljivo je zbog čega smo se uželeli živih svirki. Pre svih, naravno, oni koji od toga žive, autori, muzičari, tehničari i tonci koji koncertni krvotok čine tako funkcionalnim. Tu su i promoteri, koji dovode zvezde u naše zemlje i gradove, bez obzira na "skupe pare" kojima često plaćamo naša mala zadovoljstva. Ali, nije teško zamisliti ni da su možda upravo fanovi ti kojima su koncerti danas najpotrebniji: da im budu melem na ljutu ranu, podjednako antistres tretman i povod da napune svoje baterije.

Doduše, ima tu još nečega. Možda svima nama, još više od sâme svirke, nedostaje onaj osećaj nesputane slobode, kada smo opušteno – bez ikakvih strepnji i podsvesnih strahova – mogli naprosto da banemo na događaje koji nas, kako je to lepo objasnio Henri Rolins, suštinski isceljuju. Sada nam jedino preostaje zajednička nada da ćemo, kada ovo čudo prođe, imati novu priliku da istinski razumemo mnogovekovni značaj žive muzike za unutrašnji mir i ravnotežu materijalnog tela i besmrtne duše čoveka.