Leta gospodnjeg 2022. svirali smo u Negotinu na prvom Nojz festivalu. Na veliku radost sugrađana i štovalaca alternativnog zvuka, i Negotin se odvažio na jedan ovakav događaj, i to zahvaljujući ljudima koji su u jednoj maloj sredini istrajali svojim velikim namerama uprkos besprizornom, nakaradnom i smrtonosnom trendu onoga što se među mlađom populacijom ovog naroda danas naziva muzikom.

S obzirom na dužinu trajanja benda, za nas je ovo bio veliki uspeh, a bogami i velika čast deliti binu sa ljudima koji su nas svojim uzorom uputili u one stranice leksikona muzičke istorije čije su note ostavile beleg na naše muzičko odrastanje. Te letnje večeri je Negotin podsećao na Negotin iz kog sam ponikao, a mali stadion tik do bazena preko tribina i ograde bio je pun.

Iz jednog ovakvog ambijenta nije teško zamisliti potencijalni film na temu povratka jednom lepom periodu odrastanja i sazrevanja, samo molim, bez bilo kakvog odvratnog nostalgičnog nagoveštaja. U scenariju takvog filma obično postoje dobri i loši momci, ekipa koja nepokolebljivo konzumira život sa svim treperenjima blagog dramskog zapleta i koja iz istog uglavnom izlazi trunku mudrija nego u prethodnoj sceni. A tu je i ona druga ekipa sa namerom da čitav ovaj koncept pokvari, ili da se bar potrudi da zaplet učini zanimljivijim.

Prva scena: završen je koncert, mi ćaskamo sa sugrađanima koje dugo nismo videli, i razilazimo se. Prijatelj nas vozi kako bismo ostavili opremu kod kuće, vešto izbegavajući policijsku patrolu koja je vredno vrebala na dvadesetak metara desno ispred izlaza sa stadiona na kom se čitav događaj odigrao.

Dakle, u ovom kadru je ono Čehovljevo pravilo da puška koja je okačena na zid u prvom činu, kao nagoveštaj potencijalnog zapleta, mora opaliti u trećem.

U sledećoj sceni devojka, prijatelj i ja bezazleno tumaramo Negotinom u potrazi za pivom i sumirajući utiske, te nakon pola sata odlučujemo da je ipak bilo dovoljno i da je najbolje da se taksijem odvezemo kući. Devojka i ja sedamo na zadnje sedište taksija i ne vezujemo se, prijatelj seda napred i vezuje se.

U trećoj sceni druga policijska patrola, koja vreba iz ponora na raskrsnici kod Negotinske gimnazije, zaustavlja taksi. Prilazi momak u svojim dvadesetim, izgovara ono čuveno “Dobro veče”, traži dokumenta vozaču, pa nakon kratkog odmeravanja traži i meni i devojci lične karte. Mi mu netrgnuti iz prijatne omamljenosti dajemo, uz kratak komentar da je to verovatno nekakva uobičajena kontrola. Međutim, on izgovara da smo kažnjeni jer se nismo vezali na zadnjem sedištu taksija, kako bi trebalo po zakonu.

Sledi rez nakon kog besno izlazim iz taksija i odlazim do policijskog vozila kako bih razgovarao sa starijim policajcem. Pokušavam da mu objasnim kako sam rođen u Negotinu i kako smo ovde sa jednom plemenitom svrhom, da smo imali jako prijatno veče i molim ga da se ne trudi da to upropasti ovom gnusnom zasedom. Objašnjavam mu i da smo taksi uzeli upravo zato što sam ja malo popio i ne želim da vozim. Onaj mlađi mi govori da se vratim u vozilo i preti nekakvom kaznom. Govorim mu ono što se uglavnom takvim ljudima u toj situaciji govori, i tražim dokumenta nazad, ali oni odbijaju da nam vrate.

Drama se zahuktava. Počinje rasprava na temu njihovog položaja u društvu i razborito razlaganje razloga ovakvog razbojništva i maltretiranja savesnih građana u jedan ujutru u ulici u kojoj u to doba na svakih dvadesetak minuta njušku promoli jedino zalutali pas, sa izuzetkom nekog taksi vozila. Pozivaju se na zakon, naročito u to doba kad imaju vanrednu kontrolu koja ih posmatra (verovatno sa neba), i mole me da se vratim u vozilo kako mi ne bi pisali tu drugu opaku kaznu za remećenje njihovog posla. Vidim, vrag je odneo šalu, onaj mali se pokolebao, ovaj stariji ne sme da ustukne jer kakav bi to primer dao mlađim naraštajima, pa se uz psovku vraćam u vozilo.

Vožnja do kuće nas je koštala 10.250 dinara, 10.000 za državu: 5000 mi, 5000 taksista zato što nije imao ličnu kartu, 250 za vožnju. Kasnije smo saznali da su te noći patrole iz susednog grada Bora sa saznanjem o Nojz festivalu imale pojačanu aktivnost u Negotinu, kako bi što bolje i efikasnije sproveli zakon i zaštitili žitelje Negotina, te su mnogi prošli kao i mi.

Finalna scena ovog zamišljenog filma dešava se sutradan, na Dunavu u brvnari kod mog oca dok počinje letnji pljusak. Dunav s neba spaja se sa Dunavom na zemlji, a mi ispod trema uz kafu i rakiju izgubljenim popodnevnim pogledom propuštamo misli kroz stampedo jedne vode koja besomučno tuče drugu vodu. Čini se da će od toliko udaraca Dunav otežati od bola, ali već nakon pola sata njegov tok izgleda baš kao da kiše nije ni bilo, i odlazi pravac Crnog mora, onako kako to oduvek radi.