Uživam u danu tokom koga sam izvesno svestan da je još jedna godina postala samo sećanje.

A sećam se i da sam 2018, iako se činilo da neke lepe reči upotrebljene za prljave ciljeve mogu ostati zaprljane za sva vremena, ipak rešio da ih iz čistog srca uputim nekim dragim ljudima, dezinfikovane od kontra–mitingaškog konteksta u kome ih je 1996. onako šmirantski izgovorio tadašnji manipulator.

Naime, budući sve sličniji onoj dvojici džangrizala i zakerala iz Mapet lože, trebalo mi je puno da prihvatim važnost društvenih mreža i saznanje da je bitno povremeno pogledati šta rade i gde su mi prijatelji transformisani u virtuelne kontakte. A onda, gle (!) hvatam sebe kako jedva čekam rođendanski dan posle, da još jednu godinicu strpam među uspomene, pa da vidim ko mi je na mreži poželeo sve najlepše, poslao animiranu tortu, posuo me zvezdicama, smajlićima i srdašcima. Zvuči patetično, ali prijatelji mi znače najmanje koliko i svima njima vreme odvojeno da mi upute onoliko lepih želja i hteo sam, sitan kao pleonazmični deminutivčić, da zahvalim lično Cukerbergu što im je omogućio da me se sete. Naravno, umesto njemu, zahvalio sam se njima onim rečima – Volim i ja vas!

Naredne 2019. dan posle zapamtio sam po Blekijevom poklonu – kartama za Lorencača. U početku pomalo razvučena i neizvesna, predstava je bivala sve zahuktalija a glumci, činilo se, sve razigraniji u uživanju u purističkom mizanscenu i čistom, neometanom odnosu sa gledalištem. Sve je delovalo kao još jedan snažan teatarski komentar aktuelne stvarnosti posle Ministarke sa muškom podelom i alternativnog Ibija iz Komgrapove ciglane. Posle svega, međutim, zaboli paradoks kako izgleda da aktuelnim manipulatorima i njihovim ludostima na životnoj sceni laska i godi kada ih veliki glumci predstavljaju na onoj pozorišnoj, pošto ih ni predavanje umetnika igri ni uživanje publike u tome ne potresa ni blizu kao one nekadašnje, njima slične. Umesto njih, na glumce u Tespisovim kolima, dok prašinare i tezgare laju užireni kerovi isplaćeni foteljama, poslaničkim klupama, poslovima… Asocira to na Životinjsku farmu ili više na nekakvu štenaru gde čekamo (Godoa? Nosoroga?) ili da nas usvoje neki dobri ljudi, ili da nas uspavaju šinteri. Stvarno, zašto neko ne dramatizuje i ne izvede Životinjsku farmu?

No, pobeže mi započeta priča o kraju jednog lepog dana. U holu, dok smo pre predstave čekali da otvore vrata, pričamo o prošlim vremenima, starim predstavama, prvim iskustvima sa pozorištem, pominjemo Marinu kao lajt-motiv svih tih prisećanja, konstatujemo sa setom kako ne vidimo ili ne prepoznajemo više nikoga u foajeu. A onda publika kreće u salu, hol se ubrzano prazni i, gle, tamo u sredini stoje Đurđa i Mara. Mara nosi svoj skejt, Đuka došla da žirira za Žutićevu nagradu. Žurimo unutra, dogovaramo se oko poseta. Sve je pomalo nadrealna koincidencija, a meni, dok sada sve to zapisujem, zvuči kao uživanje u prepričavanju sna.

Napolju su hladno i kiša zamenili suvo, a hladno.

Dan posle rođendana 2022. dočekujem nafilovan pilulama za opuštanje mišića i tetiva, smirivanje bolova, regulaciju aritmije, razređivanje krvi i ko zna šta sve još. Rashodovao sam se uveren da mi lekovi nikada neće postati deo obroka, a evo, gutam ih uz doručak i večeru. Vreme uživanja nastaje kada počnu da deluju! Prijatno i nazdravlje!

Pre 69 godina na jučerašnji dan je čitava ona i onolika zemlja slavila svoj rođendan, a u Trnavi su moji preci klali svinje i sve je bilo pod snegom. Dobar deo njih iz prethodne dve generacije bio je živ, a postojala je i jedna sasvim druga perspektiva sveta u kome je trebalo da živimo i mi budući. I onda, kažu na opštu radost, rođenjem sam upravo i ja postao deo te perspektive.

Današnji dan sa istim datumom bitno se razlikuje od tog nekadašnjeg, a i perspektiva je sve više nalik fikciji što smo dalje od te natalne tačke gledišta, a bliže nedogledu na horizontu. Ček, ček! Previđam da perspektiva može imati nekoliko, a prema nekima, i bezbroj tačaka nedogleda, te da svaki od njih može biti jedna realnost (!?) u okviru celovite iluzije višedimenzionalnog prostora što perspektivna slika, zapravo, jeste. Dodajmo tome još i vrstu čisto temporalne fikcije ili fiktivne iluzije, fantazmu predstavljenu brojem nekada nezamislivih godina i sa njima pridošle sete, pa eto razloga za još jedno: Prijatno i nazdravlje!

Naravno, Veca i Bleki vole rituale i trude se da u sve unesu radost, da me prenu, ali bioritam je neprejebiv… i nimalo fiktivan!

Ipak, radujem se! Živ sam i živi smo! Učestvujemo i uživamo u životnim senzacijama, smišljamo ih i nude nam se, javljaju nam se ljudi i javljamo im se – dakle, postojimo! I imamo dovoljno razloga da budemo zadovoljni, da ne budemo mrzovoljni, jetki, gorko-kiseli, da i dalje budemo potrebni sebi, a i drugima, nadam se.

Valjda je to smisao?

Hvala svima na čestitkama i dozvolite da vam se pridružim: Srećan mi rođendan i dani što slede u društvu sa vama!