Na velikim žurkama i u velikom društvu teško je istinski upoznati nekoga. Upoznavanje počinje kada sa nas spadnu svetla neona i vatrometa, kada nestanu vibracije koje stvara mnoštvo ljudi. Pravo upoznavanje zahteva direktnu razmenu energije, intimni susret oslobođen kakofonije mase. Ono se dešava kroz zajednički proživljeno iskustvo, lepo ili ružno. Ružno pre nego lepo, “nevolja spaja ljude”. Ergo, intimnost nam daje priliku da se upoznamo, gužva nas zaklanja jedne od drugih.

Slično je i sa naseljenim mestima. U vreme turističkih navala i sezonskih špiceva, neki gradovi, kao i mestašca, prestaju da budu svoji. Kolonisti (turisti i turistički radnici zajedno) iz nehata menjaju njihovo obličje i, kao u lutkarskom pozorištu, uzimaju konce u svoje ruke praveći predstave po svojoj meri. Teško je tada upoznati duh tih mesta, jer se on izgubi u gužvi i opštem metežu. Tek kada se gungula završi, duh grada se vraća u svoje telo i ponovo postaje vidljiv i prijemčiv.

Još osetljivija stvar je, čini mi se, sa prirodom – planinama, morima, rekama, parkovima… Previše ljudi narušava uspostavljeni ritam po kome ona diše, remeti i vređa njenu lepotu i sklad.

Susreti sa nedirnutom prirodom – napajanje očiju niskom planinskom makijom, koračanje stenovitim vrhovima prošaranim snegom, uranjanje u durmitorska i triglavska jezera (posle kojih mi izjave da je dunavska voda na Lidu čista i bakteriološki ispravna dobijaju distopijski prizvuk), lutanje divljim morskim plažama na kojima se miris mora lepi za vazduh natopljen aromom borova i čempresa, jedna su od stvari koje mi u životu donose ushićenje i zadovoljstvo. Pa ipak, gomile ljudi tim istim mestima rasprše magiju, brzo i lako kao tužna misao Petru Panu.

Na organizovane planinarske grupe oduvek sam gledao sa blagim podozrenjem. Kako je priroda već to surovo udesila te nam s godinama drastično opada nivo tolerancije, a raste isključivost, na te čete ljudi koje se razmile iz pristiglih autobusa počinjem da gledam kao na bacile virusa za koje nema leka – sve što možeš je da otrpiš i sačekaš da prođu. Nije da me ne grize savest zbog toga (i inače sam lak plen za savest), jer to po pravilu jesu ljubitelji prirode, ljudi koji đubre u kesama nose nazad u civilizaciju, ali ih je, za moj ukus, previše na jednom mestu. A o ukusima ne vredi raspravljati. Može biti da sam jednostavno namćor, ali to ne menja stvar.

I da, Ada Ciganlija. Ostrvo koje je pretvoreno u jezero. Ne mislim geografski, već semantički. Ostrvo je tu prestalo da postoji još pre pola veka, a nastalo je jezero. To jezero godišnje posete stotine hiljada ljudi, i sad to jezero svi zovemo “Ada”. I oni koji ne žive na reci i s rekom, znaju bar iz ukrštenica da odavno usvojeni turcizam “ada” znači rečno ostrvo.

Sezona (kupališna) na Adi obično počinje sredinom ili krajem juna, a završava se krajem avgusta. U to vreme Ada, koja nije ada, pulsira u ritmu muzike što se emituje sa pravilno raspoređenih zvučnika javnog razglasa, plus muzika koja dopire iz preko pedeset malo nepravilnije raspoređenih kafića. Te muzike se po pravilu upadljivo ne poklapaju, pa jadna Ada ne zna kako da pulsira.

Cela šljunkovita obala i priobalni vodeni pojas otežaju pod kolonijom navalentnih kupača i znojavih sunčača. Biciklističkom stazom preteći jure točkovi bicikala, rolera, skutera, gonjeni razuzdanim hormonima pubertetlija ili krizom srednjih godina. Vašarsku atmosferu upotpunjavaju mirisi jeftine gastronomske ponude i muzika sa tranzistora penzionera, koji piknikuju na travi sa rashladnim torbama i “poljskim” stolicama na rasklapanje. Beži mi se. Dobro, sad smo već načisto s tim da sam namćor.

Adu, očigledno je, posećujem tokom letnjih meseci, inače ne bih znao sve ovo, ali za mene namćora sezona pravog uživanja počinje početkom septembra i traje do kraja maja. Tada je fešta završena, gosti su otišli, buka je utihnula. Tada se čuje Ada. Drozdovi se oglašavaju sa jasena, vrapci u rojevima me zbunjuju svojom suludom logikom kretanja, kucanje detlića se u krošnji hrasta meša sa cvrkutanjem senica. Vrane kričeći pred sumrak zabibere crveno nebo prelećući jezero u ogromnom jatu kome se ne vidi kraj, ja gledam i slušam opčinjen, ukočen. Ada se pomalja u svom prirodnom obličju, izviruje kao puž iz svoje kućice kad prođe opasnost. Senke se, napokon nepregažene, pružaju u svojoj punoj veličini.

Oluja, povijaju se vrbe, huče topole i brestovi u dvoglasu, šušti javor. Mrači se ogromno nebo. Lete grane, kotrlja se nešto po krovu. Kreće potop.

Upoznajemo se ona i ja. Opet, a kao da je prvi put. Osećam, nisam više namćor.