Letos smo sredinom juna, bez žurbe, krenuli put Istre.

U kući zatičemo gomilice puderaste strugotine, tragove rada drvojedaca. Rešenje je insekticid.

Dva dana kasnije slušamo vest da je u Mostaru po drugi put izvršen memoricid. Naime, u toj vesti nedefinisani i policiji nepoznati vandali polupali su na Partizanskom groblju 630 mermernih cvetova s imenima mladih ljudi izginulih za slobodu svih danas živućih, pa i tih neidentifikovanih vandala. Obezimenjeni, ponovo ubijeni, prestali su da postoje čak i kao svedočanstvo o vremenu u kome je neko imao cilj – da nas ne bude! Pomenutim, nažalost takođe bezimenim besprizornicima bila je dovoljna jedna noć da u zaborav gurnu žrtvu za opstanak sopstvenog naroda.

Taj pogrom pod okriljem mraka skoro se podudario sa dvanaestom godišnjicom Bogdanove smrti. Naježim se od mogućnosti da Zlo ima u vidu i takve detalje, a onda se prisećam da sam studentima, kroz priču o obeležjima, memorijalima, podsetnicima podignutim na mestima gde je smrt orgijala, opisivao izbor tih lokaliteta kao devijantan, bolestan talenat Zla i njegovih izvršilaca da za svoja nedela odaberu najlepše ambijente, prirodne scenografije spokoja. Kao da je lepota okruženja trebalo da ih obodri, opusti dok kolju ili tuku maljevima, dok bacaju u jame i reke, dok spaljuju… Kakvo mora biti to krvavo naslađivanje drhtanjem hiljada ubijenih dok je poslednje što gledaju ili čuju – nestvarna izmaglica nad savskim mrtvajama u praskozorje ili zalazak sunca iza crvenog horizonta bihaćke kotline gledan s Garavice, pa onda i pogled kroz travu na Travnik i Lašvu, ili zvuci tišine vukovarskih ritova i bezglasni oproštaj presečenih grla s rodnim gradovima dole negde, ispod svih tih ćuvika, brda, proplanaka, šumskih zaravni pretvorenih u stratišta i klanice? Uživanje Zla.

A onda, kada jednom svane dan u kome Nečastivo obnevidelo od krvi biva, čini se, zauvek proterano u mrak i kada snagom života bude stvorena lepota da seća na veličinu cene života jačeg od smrti, na one ugrađene u tu istinu – evo pred tom tvorevinom Zla, naizgled niotkuda, pobesnelog od nemoći da stvara i spremnog jedino da ruši sve lepo oko sebe, pretvarajući sve u nama u apnetični strah izrastao iz kajanja što smo njime vođene neidentifikovane odgojili i podgojili tu, među nama. Rozmarina beba, ako je se još poneko seća.

…

Voda hladi, vetar godi dok sunce jedva čeka da nas sagori, a da ne osetimo.

Bili smo kod M. i D. u Vrsaru i s njima prošetali zbunjujuće lepim parkom Džamonjinih skulptura punim njegovih opnastih formi, uglavnom lančanica. Raspoređene su po ogromnom dvorištu da, kao projekcija nebesa, združene pričaju neku autorovu i svoju mirnu i tihu priču. Čitav prostor podseća na tkanicu, na ćilim čije šare su lepe gledane svaka za sebe, ali im puno značenje možemo pročitati tek kada ih vešte ruke tkalje, promećuči čunkom konac kroz niti na razboju, povežu u jedinstvenu sliku.

Dogovaramo se da M. i D. sutra dođu na pedoće, naš već ustaljeni pozdrav za srećan put ka Beogradu. Na pijaci u Labinu kupujemo školjke i potom svraćamo do Adonisovog oltara. Ostavljamo jedan žuti gerber, prisećamo se Cici i Bogdana i pravimo nekoliko ovogodišnjih slika. Belina kamena i sećanje na njih dvoje ponovo bude razmišljanja o onome što se desilo u Mostaru.

Bolni su i zastrašujući u svom neumlju, bezrazumlju, ti razbijački pokušaji negiranja, zatiranja zajedništva, paranja ćilima! I motivi na Adonisovim prizmama, lepi po sebi, kao i vrsarske forme, tek složeni u monumentalnu celinu postaju to što jesu – oltari, posvećena mesta boga lepote.

Nikada mi, međutim, neće biti shvatljiva količina praznine u nekom stvoru tek čovekolikoj opni nalik, ta šupljina u njemu toliko strašna i beznadežna da ga natera na rušenje, ubijanje lepote stvorene u sećanje na veličanstveno žrtvovanje. Sećam se potresne, naravno, ali iz današnjeg vremena gledano i pomalo naivne, završne scene iz Babajine Breze kada već s uma sišavšeg lugara Marka Labudana ono malo preostale svesti da je uništio lepotu – proganja, zastrašuje i, budući jače od njega, ne dozvoljava mu da povredi ili poseče brezovu mladicu. Zapravo, dok neidentifikovani vandali bez svesti neometano ruše, Aska i vuk su, takođe, čista naiva! O mostu na Žepi ili fra Petrovoj čaši, Počitelju (poslužiću se samo Andrićem)… da ne govorim.

Lepo naspram Zla. Ima li Lepo ikakve šanse u vremenu kada se zatiru gradovi, proteruju ljudi, kada pretnja zamenjuje pozdrav, a apatija uživanje u radosti življenja? Naravno, bilo je toga otkada ljudi postoje, ali budući da stvarno znamo samo za ovo vreme, pomislimo – nikada kao sada.

Primitivne horde protiv lepote. Vođe hordi protiv života van horde. Sve jako liči na Gospodara prstenova. Saruman sedi i posmatra s vrha kule, a dirigovane aveti i zombi-mase Zla valjaju sve pred sobom.

Ipak, verujem Tolkinovom umirujućem kraju priče – čarobnjaci, patuljci, hobiti, vilenjaci, hrašće i breze pobediće Zlo i otići u raj.