Prema legendi, Varanasi ili Benares, kako su ga davno nekada zvali, osnovao je bog Šiva, jednog ponedeljka, pre mnogo hiljada godina, a Buda je u predgrađu tog magičnog Grada svetlosti na Gangu, održao svoju prvu propoved posle prosvetljenja. U Varanasi ljudi dolaze da se rode, da žive i da umru. Varanasi je jedan od najstarijih živućih gradova na svetu, star koliko Jerusalim, Atina, Peking, uzbudljiv jednako kao egipatske piramide, Kineski zid, kambodžanski dragulj Angkor Vat! Čitav moj put u Indiju je bio zbog Varanasija i Ganga.

Izgleda kao da je vreme rođeno u Varanasiju i da to nije grad nego stanje duha.

"Benares je stariji od istorije, stariji od tradicije, stariji čak i od legende, i izgleda dva puta starije nego sve to zajedno", zapisao je američki književnik Mark Tven o svetom mestu na severoistoku Indije.

Ne bih da preterujem u egzaltaciji. Varanasi kao takav jeste čudo nad čudima, pesma nad pesmama, ali pod uslovom da svesno apstrahuješ neugodnosti koje do njega vode i koje ti se dešavaju kad si u njemu. U Indiji vole da te dotaknu, da ti pošto-poto prodaju nešto i da te vijaju po prašnjavim ulicama dok ne popustiš ili dok im ne dojadi tvoja nezainteresovanost. Ali, čim te jedni ostave na miru, dohvate te drugi. Do Ganga moraš rikšom ili peške ili autobusom donekle, pa onda kako ispadne. Naravno, pričam o putnicima namernicima, turistima, a ne o hodočasnicima i žiteljima Varanasija. Vodič nas je upozorio na lake na prstima i savetovao da čuvamo stvari. Mada, osećaš se bezbedno, bez obzira što kradljivci i prevaranti odasvuda dolaze da kupanjem u Gangu skinu teret greha sa sebe i čisti uđu u novu etapu ovozemaljskih laži i prevara. Gang prašta i oslobađa. Od onih koji dolaze zavisi da li će biti turistička atrakcija ili svetilište i čistilište.

Ako ti se posreći da umreš u Varanasiju i tvoj prah i pepeo odnese Gang, čiste duše letiš direktno u nebo, među bogove, da tamo ostaneš zauvek. Ne moraš dušu da maltretiraš neprestanim reinkarnacijama koje bi je uporno vraćale na Zemlju, kako bi se tek posle dugih lutanja uznela na nebesa.

Varanasi živi opušteno sa smrću i jedino se stranci ukoče kad kroz gomilu svetine prolaze povorke sa lešom na nosilima, zamotanim u tkaninu i posutim cvećem, na svom poslednjem putu za sveti Gang. Iza nosila ide duga ili kratka povorka ucveljene familije, a na začelju nosači drveta za potpalu. Uglavnom na rame ili pod mišku uprte skupocenu sandalovinu, da se vidi da se ima i da pokojnik nije bio siromah. Život i smrt igraju se žmurke u Varanasiju i ne mogu da kažem da se navikneš na njihov čudni ples, ali kako dani prolaze, prihvatiš defile pokojnika kao deo folklora. U drugim delovima Indije, kažu, nisu do te mere intimni sa smrću. Plaše je se i ne vole ni da pomisle na nju. Krematorijumi se nalaze van grada i lomače gore isključivo do zalaska sunca.

U Varanasiju, na obali Ganga, obišli smo dva najprestižnija indijska mesta za kremaciju – Manikarnika i Hariščandra Gat – koja rade 24 sata! Videli smo i pse koji su posle vatrenog obreda preturali po pepelu tražeći za večeru kosku i malo pečene čovetine, ženetine, ljudetine ili već kako… Ne bih da priča liči na pamflet i preterivanje, ali ta slika mi se urezala u sećanje. Ne progoni me, nego se kao medaljon uglavila u mozaik o Varanasiju koji njome nije izgubio ništa od savršenstva, naprotiv. Varanasi je i sjaj i beda, obe strane medalje, nedodirljiv u svojoj uzvišenosti, ne može mu niko nauditi. I kroz istoriju su ga palili i uvek nanovo gradili, a on za napade nije mario.

Da se razumemo, Varanasi nije isključivo Šivin grad, deli ga sa 330 miliona hindu bogova i božanstava! Bogovi su nepogrešivo znali gde da nađu stan ili kuću, ili bar letnjikovac. U gradu pored široke reke. Gang je bio nebeska reka, bela kao Mlečni put, pa se na molbu bogova upleo u Šivinu kosu i elegantno spustio na zemlju. Prvo na Himalaje pa nastavio prema Varanasiju. Nije ni važno kako je sve počelo, važno je da je počelo i da grad i reka ne mogu jedno bez drugog. Bogovi znaju sebi da ugode, a ljudi da izaberu…