Kao neko ko je ceo život kući dovlačio kučiće i mačiće sa ulice i gnjavio svaku životinju koja se ne opire, često sam upoznavala veterinare. Odlazak u ordinaciju skoro nijednom nije bio prijatno iskustvo – što je pacijent bolje shvatao kuda smo se zaputili, stvari su išle teže. Neke životinje su tajanstveno nestajale baš u vreme kada treba da se primi antibiotik, nekima je pri prvom pogledu na transporter kretala pena na usta, a kučići su povlačili ručnu čim bi primetili da smo se našli iole blizu ulice u kojoj je ambulanta. A onda se ti snađi i prenesi tele od 50 kila poslednjih 300 metara!

Niko nije ni rekao da su životinje glupe, ali, nisu ni veterinari od juče. Najviše mi se dopadao naš bivši lekar, drugi po redu veterinar moje mačke, sada već devetogodišnjakinje bakice, jednako žustre i nadrndane kao i u mladosti. Za mačke je ovaj veterinar imao vrlo inventivne cake. Na primer, pregledao ih je na posebnom stolu u uglu sobe iznad koga je visio kavez sa papagajem tigricom.

Moja mačka kod njega je prvi put bila radi "utvrđivanja trudnoće". Postupak je podrazumevao proveru da li joj je telesna temperatura povišena – rektalno. Ali, Pops je bila toliko obuzeta veselim cvrkutom koji joj je dopirao iznad glave da nije primetila ni toplomer niti da se pozadi bilo šta čudno dešava. To je ujedno bio jedini put da veterinar nije morao da nosi debele kožne rukavice dok je pregleda.

Epilog je bio razočaravajuć i za Pops i za ponosne vlasnike: lažna trudnoća sa blago povišenom temperaturom, nabreklim trbuhom, povećanim apetitom i potrebom za maženje trajala je dva meseca, tačno koliko traje i pravo mačje blaženo stanje.

Da je veterinar koga poznajemo poslednjih pet godina kojim slučajem odlučio da postane pedijatar, majke bi ga smatrale nečovekom. U poznatoj zemunskoj ordinaciji emocija – bar van čekaonice u kojoj se međusobno teše istraumirani vlasnici životinja – nema. Radi se kao na pokretnoj traci, veterinar i njegov asistent razgovaraju pogledima ili ponekom rečju koju jedva da procede, i prevrću životinje po stolu, rade šta već treba. Za to vreme vlasnik, ako već nije u stanju da obuzdava svog istraumiranog ljubimca, bolje nek ostane u čekaonici.

To prvo upoznavanje sa ovim veterinarom bilo je posebno neprijatno: Pops smo nosili na sterilizaciju. Na stranu meseci preispitivanja o smislu mačjeg života, sreći, prirodi, nagonima… ali sama ideja da će neko mojoj ljubimici da raspori stomak i oduzme joj sve što je čini pripadnicom ženskog roda, stravično me je plašila. Ali, odlučili smo, zakazali dolazak i – ostali u šoku. Veterinar je pogledao u transporter, pitao "ona je za sterilizaciju" (ne nego ja?!), uzeo transporter i moj broj telefona. Rekao je da će se javiti za dva sata da "podignemo" mačku i praktično me izbacio napolje. Nema razgovora o proceduri, rizicima, nezi, koristi sterilizacije. Ni pomena o držanju za ruku, tešenju, a nema čak ni onog "jao što je slatka" i "ma, biće srećnija posle ovoga, videćete".

I tako, pošto se ni posle tri sata niko nije javljao, otišla sam po mačku i dobila drogiranu životinju sa ogromnim šavom na stomaku i nekakav poluprekor "Mačka vam je baš žestoka". Sreća pa se već sutradan oporavila, zbog čega sam ipak malo oprostila tretman u veterinarskoj ambulanti. Veterinara na sreću nisam videla godinama, sve dok Pops pre dve nedelje, po povratku sa godišnjeg odmora, nije zaradila nekakvu bakterijsku infekciju. Naravno, ista priča: mačka urla kao da je deru, ja plačem u čekaonici jer je čak i tu jako dobro čujem (ostali ljudi se nekako suzdržavaju a životinje se tresu), a veterinar izlazi do mene i kaže: "Ma, hajde, iskuliraj, pa sad ću da joj vadim krv, ima da urla još više." Posle trećeg uzastopnog dana raznih injekcija, u nekom ćaskanju (!), veterinar je pomenuo kako se on ipak vrlo dobro seća Pops i kako će njenu sterilizaciju – onu koju je obavio još pre pet godina – "pamtiti do penzije". Ispostavilo se da je mačka uspela da pobegne, da im je napravila haos po ambulanti i unakazila im ruke, jedva su je savladali.

I tako, malo-pomalo, dok sam danima donosila mačku na iste injekcije, nagledala sam se i naslušala svačega: patuljasti šnaucer star četiri meseca, minijaturno premedeno biće, pati od gastritisa i dolazi svaki dan po bocu kad i mi. Zapravo, skuplja se ista ekipa – žuti mačor sa plastičnom kragnom koji se u transporteru toliko skupi od straha da se ne da ni videti; retriver koga je udario auto i kom su morali da amputiraju jednu nogu; ogromni agresivni vučjak zbog koga mi ostali povremeno moramo da izađemo iz ordinacije i nastavimo javno samosažaljevanje na trotoaru…

Ma, nije lako veterinarima! Moram da priznam da mi je ovaj poslednji s vremenom postao vrlo simpatičan.