Legenda kaže da vile možemo videti samo pod jednim uslovom: ako u njih verujemo. A kad god neko kaže da ne veruje u vile, on ubije po jednu. Kao božanstva "druge kategorije", u grčkoj mitologiji su poznate kao nimfe, Zevsove ćerke koje svojom lepotom i umilnim glasom daruju život šumama, pećinama, brdima i dolinama. One menjaju vreme, izazivaju kišu, štite useve i voćnjake od grȁda, stanuju na oblacima u svojim fantastičnim dvorcima, hrane se mlekom srne, jašu jelene. Haljine su im satkane od svilene paučine, a ko jednom čuje njihovu pesmu, dok je živ neće je zaboraviti. Nemoj slučajno pogaziti vilinsko kolo dok igraju na mesečini, jer će te povesti sa sobom, a povratak će biti težak.

Postoje ili ne postoje? Ako veruješ u njih, pomoći će ti da postaneš duhovniji, nezavisniji od materijalnog sveta. One žive u paralelnom, magičnom i romantičnom svetu, svetu snova i mašte u koji oni inicirani, otvorenog uma mogu zaviriti u svakom trenutku odgovarajućim treptajem svojih krilatih misli. Ta magična bića mogu da lete, menjaju oblik, da žive večno. Za hrišćansku crkvu one su demoni, a narodi su ih prihvatili pripisujući im dupli moral, dobar i loš. Prema nekim tumačenjima, vile su tajna Evina deca, pa otuda srodstvo sa ljudima.

Nimfe, tj. vile su u starogrčkoj mitologiji bile podeljene na gorske Oreade, šumske Drijade, one koje se rađaju zajedno sa drvećem, Amadriade, izvorske Naple i Najade i morske Nereide. Kao ženski demoni lova i prirode, brzo su zadobile sve ženske karakteristike.

Uglavnom ne čine zlo nikome, osim kada ko nepozvan uđe u njihovo kolo. Kapriciozne su i lako se naljute. One nikada ne idu same, uglavnom po tri ili devet. Među njima je jedna uvek glavna. Naoružane su lukom i strelom i takve su u direktnoj vezi sa starogrčkom boginjom Artemidom ili lat. Dijanom, Magna mater Deorum und Theoroum (Velika majka Bogova i Zveri), čije je mesto u hrišćanstvu zauzela Bogorodica. Kod Vuka Stefanovića Karadžića nalazimo zapis da vile lako svojim strelama mogu napasti "grešnika" i smrtno ga raniti.

Od svih ženskih poslova, vile najviše vole da tkaju. Kod Homera, Kirka i Kalipso pevaju dok tkaju, a i naše domaće vile dok predu i tkaju, pevaju o svojim herojima. Jedna od pozitivnih uloga vila je da donose plodnost njivama i životinjama. One štite divlje životinje, kao što su srne i jeleni, ali i neka čudna mitološka bića kao što je "krava iz jezera" (Veselin Čajkanović, Stara srpska religija). Ako se neko usudi da napadne njihove životinje, biće kažnjen tako što će da oslepi. Jer vile mogu čoveka da pozlede, a i da ga ubiju. Najlakši način za to je da uđu u njega, tako ima kletva u Banatu "daboga vile ušle u tebe".

Stari slovenski narodi su verovali u dobre vile, terapeutkinje, dobrodelnice ili dobročiniteljke. Rusalke ili Samovile su znale sve o lekovitim travama i umele da naprave eliksir života od semena belog luka, uz čiju pomoć žive onoliko dugo koliko žele. Voda u kojoj se kupaju je lekovita. U Dalmaciji se čuva verovanje da je moguće pobratimiti se sa vilom, ali treba otići u šumu na pun mesec u nedelju, izaći na čistinu i nacrtati granom od brezinog drveta krug, u njega staviti konjsku balegu, nekoliko dlaka iz konjske grive i konjsku potkovu. Zatim zviznuti tri puta, napraviti tri kruga i reći: "O, vilo, sestro po krvi, tražeći te, prošao sam devet šuma, devet brda i devet napuštenih tvrđava. Dođi da se pobratimimo".

U narodnoj pesmi, one na ranu mrtvog pobratima stavljaju magični filter, pa dok pevaju i plešu, dozivaju njegovu dušu da se vrati u telo. "Dok se more peni u oluji, prepoznaćeš vile kako nogama testerišu valove. A na obali kolo vode i bacaju kletve. Ako im se približi barka ili brod, okrenuće ga naopačke", kaže jedna dalmatinska narodna pesma. Njihove proročke reči mogu razumeti samo oni kojima su namenjene. Neke vile spadaju u bela božanstva, što znači da donose dobro onima koji ih vide. Ali ponekad "te sreća traži i nađe te, a ti je ne prepoznaš" (Ivan Kukuljević, Vile).

Stari Grci su smatrali da "nema svadbe bez nimfi, ali mi smo ih prvi počastili radi sećanja", kaže Pindar (Pith., 4, 106a). A Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku kaže da je vila svaka mlada, lepa, u belu haljinu obučena devojka, čija duga kosa slobodno pada po ramenima i prsima. Po nekim verovanjima, vilin život zavisi od njene kose. Dovoljno da joj neko iseče pramen kose pa da umre. Njihova snaga je u erotskoj privlačnosti. Na obalama Dunava kruže legende da vile svojom onostranom lepotom osvajaju mlade muškarce i odvode ih na dno reke u svoje kristalne dvorce.

Na proleće, kad se istopi led, beže u šumu. Leti se preko dana kriju u krošnjama nekog visokog drveća, uglavnom hrasta, a noću igraju kolo na livadi, jer ples im je najomiljenija od svih aktivnosti. Vile obožavaju slatko od šumskog voća i med, pa je najbolji način da ih pridobiješ da im ostaviš slatke ponude na rubu šume, ispod drveta ili na proplanku, i sačekaš dok se ne pojave. Ali one mogu da se pojave i u tišini tvoje sobe, da iskoče iz plamena kamina ili sveće kad im se najmanje nadaš…