Deda priča najbolje priče. Postoji priča o nastanku zemlje od velike užarene lopte koja se hladila i hladila nakon što je upala u Sunčevu orbitu kad je bila samo vreli kamen. Onda su došli dinosaurusi, a mnogo godina kasnije i ljudi. Postoji priča o hlađenju lubenica u bunaru njegovog dede u Strumici (Makedonija): prvo odabereš dve-tri velike lubenice koje daju "ispravan" zvuk kad im udariš čvrgu, onda ubaciš u bunar "koji nema kraja", ali lubenice ipak isplivaju. Posle nekoliko sati hlađenja, loviš lubenice štapom, ubacuješ u korpu i izvlačiš napolje. Sečeš, jedeš, sok curi niz prste i niz bradu. Jedino vreme kad mi je deda dozvoljavao da se umažem kao prase bilo je dok smo jeli lubenice. Zadenuo bi mi veliku kuhinjsku krpu umesto portikle, čistio bi koštice velikim nožem, a ja sam jela i jela i jela dok su mi se noge klatile sa klupe u kuhinji. Deda je pričao priče o pranju ruku (i pevao svakom prstiću ponaosob dok ih je trljao Merima sapunom za bebe), o apoteci u kojoj je radila baka, o pravljenju krema, o policiji (objašnjavao je da je ogluveo od previše javljanja na telefon koji je stalno zvonio u svojoj kancelariji), o saobraćajki i automobilu "buba": Bio je decembar, kola su se okliznula na ledu, on je jedva ostao živ, a i dalje ga boli kičma kad se menja vreme. Dok sedimo u stolici za ljuljanje koju je deda kupio baki, ide priča o vozu: ulazimo u Pirotu, a onda voz kreće i mi se klackamo: Niš – Jagodina – Kladovo – Beograd – Zrenjanin – Sombor – Subotica; u Nišu ulazi mlekar, u Jagodini poštar, u Kladovu silaze obojica i ulazi "poslovan čovek" sa kojim se vozimo sve do mađarske granice i koji je uvek različit: ekonomista, pravnik, knjigovođa, prodavac antikviteta, sakupljač sekundarskih sirovina, vozač kamiona, knjižar, policijski inspektor, novinar, političar, predsednik KPSS-a, drug Tito. Kad se vozimo sa drugom Titom, on nam priča o putovanjima u Afriku, crnačkim plesovima, pa o Japanu i simpatičnim gejšama. Volim sve dedine priče. Ipak, imam omiljenu, i to je priča o moru.

More sam prvi put videla u devetoj godini, početkom dvehiljaditih. Mnogo pre toga, kad sam bila sasvim mala, deda me je uspavljivao jednom školjkom koju sam prislanjala na uvo "da čujem zvuk mora". Odlazak u krevet bio je ritual: posle večere i obavezne šolje mleka, oblačim neku od tetkinih spavaćica koje je baka oprala nekim predivnim praškom, kakav mama nije koristila, onda preko spavaćice dečiju kućnu haljinu (čipkanu plavu sa malim belim tufnama), perem zube, četkam kosu, ležem na bakinu stranu pod zeleni frotir koji miriše na isti onaj prašak i pokrivam se do pola lica, da mogu da njuškam. Deda sa školjkom seda na moj kraj kreveta, prislanja mi je na uvo i onda kaže: "Uzimamo jednu veliku torbu – onu crvenu torbu iz ormara – i pakujemo se. Stavljamo majice i šortseve, tvoju šarenu haljinu i narandžasti kupaći kostim sa sirenom, bubamara gumu i mišiće. Pravimo sendviče – kriška hleba, malo maslaca, sir, šunka, paradajz na kriške i krastavac na kolutiće, gornja kriška" (i dan-danas, to je za mene definicija sendviča). "Stavljamo sve u kola, ti sedaš na prednje sedište kao velika devojčica, i krećemo. Vozimo se kroz Makedoniju, svraćamo kod rođaka u Strumicu da vidimo bunar dedinog dede, odmorimo se, pojedemo lubenice i nastavljamo put za Grčku. A u Grčkoj, kroz prozor automobila, prvi put vidimo more." Onda ide moj omiljeno deo – more, koje je bezbednost i sloboda. "More je toplo, plavo, slano i možeš da plivaš čak bez gume i mišića. U Izraelu postoji i Mrtvo more, koje je toliko slano da tamo nikako ne možeš da potoneš, i jednom kad zaradimo puno para, idemo i tamo", kaže deda, a istina je da nemamo para ni za Grčku. Ni za Bugarsku. Ni za Ohrid. Ali, kad naiđe taj deo priče, tonem dublje u dušek, zamotavam se čvršće u frotir. "Parkiramo kola, brzo ostavljamo stvari u smeštaju, oblačimo kupaći i odmah idemo na plažu. Pesak je vrlo sitan i mekan, a nije mnogo vruć. Popodne je, oko pet sati, vreme kad se ide na plažu. Stavljamo gumu, pa plivaš. Onda bacamo gumu i prelazimo na mišiće. Posle bacamo i mišiće. Onda plivaš sama. Plivaš i plivaš, od plaže do mene. Kad se umoriš, onda se brčkamo u plićaku, polako zalazi sunce. Izlazimo iz vode, sušimo se, obavezno presvlačimo gaćice da se ne prehladiš i idemo da sakupljamo školjke i pužiće", priča deda, a ja stišćem tu jednu školjku koju su oni nekad davno doneli sa mora. "Kad padne mrak, vraćamo se u smeštaj, tuširamo se od slane vode, idemo da spavamo i sutra sve opet. Tako deset dana. Kad pocrniš kao prava Cigančica, pakujemo stvari u kola i idemo kući", završavao je deda priču, a onda bi me poljubio u čelo i ja bih brzo zaspala. Mnogo sam puta sanjala more. Do dan-danas, san je uvek sličan: deda i ja šetamo plažom, a u rukama nam tandrče kesa puna školjki.