Za ljubitelje, svaka je šuma prelepa i tajanstvena tvorevina prirode. Za one koji su joj manje naklonjeni, šuma može biti preteća, ponekad sablasna. Šume imaju svoje tajne. Neke tajne šuma će vam otkriti ako samo malo obratite pažnju i posvetite joj se, a neke će dugo skrivati ili odbiti da ih podeli sa vama. U šumama žive razna bića, mala i velika, kusa i repata, šuta i rogata, i ona su nam manje-više dobro poznata. Ipak, ima i onih o kojima smo samo ponekad ponešto načuli od deke, rođaka iz unutrašnjosti ili vršnjaka kraj logorske vatre.

Jedno takvo tajanstveno biće živi i u bavarskim i šumama severne Austrije. Najčešće ga nazivaju "volpertinger", mada se mogu čuti i imena poput: krajšl, vojpertinger, ojbadrišl, raurakl ili hiršbokbirkfuksauergam. Osim za lomljenje jezika, ova imena su pogodna i za horor priče kraj pomenute logorske vatre, ili čak disciplinovanje krajnje nestašne dece.

Priče o volpertingerima prepričavaju se najmanje dva i po veka. Svaka nudi neki novi detalj, nešto što niko drugi ne zna, što je do tada bila tajna pripovedača koju ni sa kim nije podelio i koju će šapnuti na uvo samo vama. Većina činjenica o ovim bićima je poznata. U volpertingera se može pretvoriti zec, veverica, lasica, hrčak ili neki sličan mali glodar. Kako? To vam niko neće reći.

Volpertingeri, gotovo bez izuzetka, imaju rogove i krila. Nekima je tvorac podario i kljun ili pačije noge sa plovnim kožicama. Obavezan detalj su i crvene, zelene ili sive oči, i preteći, zlokoban pogled. Prema nekim verzijama legende, hrane se malim životinjama, lekovitim biljem i korenjem. Oni koji ih dobro poznaju kažu da se "isključivo hrane šupljoglavim Prusima".

Svaki lovac u Bavarskoj koji drži do sebe ima svoju tehniku za lov na volpertingere. Mnogi tvrde da su ove životinje veoma plašljivi stvorovi, koje je teško uloviti. Jedan od omiljenih metoda preporučuje odlazak na zabačeni obod neke šume u društvu mlade i lepe devojke, pošto volpertingeri samo mladim lepoticama dozvoljavaju da im se približe. Za ovaj način lova potrebno je ispuniti još neke uslove. U lov se ide u sumrak, u vreme punog meseca, a lovac mora biti naočit i neustrašiv. Priča se da je to razlog što nijedan Prus nikada nije ulovio volpertingera. Neke tehnike su manje zahtevne. Dovoljno je, kažu iskusni lovci, posuti mu malo soli na rep, staviti ga u ranac i odneti kući. Ima i komplikovanih metoda, koje se takođe mogu praktikovati samo u noćima punog meseca. Kada padne mrak, uzmete džak, sveću, štap i ašov, i uputite se u šumu. Na proplanku raširite džak, otvor poduprete štapom, zapalite sveću i postavite je pred otvor na džaku. Ako svetlost sveće privuče volpertingera, zgrabite ašov i lupajte po ledini dok se volpertinger ne uplaši i pobegne u džak. Stanovnici zabačenih delova Bavarske pričaju da često, u noćima punog meseca, iz obližnjih šuma, do njihovih kuća dopiru prigušeni i tupi zvuci. Kada ih pitate, znaju li kakvi su to zvuci, odgovaraju da to pruski lovci lupaju ašovima po šumi, u nadi da će uhvatiti nekog volpertingera, ali se uvek vraćaju praznih šaka.

Ima i legendi koje volpertingere ne opisuju kao bezazlene i plašljive životinjice, koje frustriraju brljive i blentave lovce sa severa, već kao zloćudne, opasne i prepredene. Najstariji naziv za ova bića, "krajšl", u prevodu bi mogao da glasi "drekavac". Po nekim predanjima, taj su naziv zaslužili jer se od njihovih krika ledi krv u žilama, dok su neki lovci, lugari i preplašeni derani pričali da su, pre nego što su od straha pobegli glavom bez obzira, čuli rezak fijuk krila kako para noćnu tišinu. Po jednoj legendi, volpertingeri su krila dobili od šumskih vila, koje nisu smele da ih odbiju. I tako, do dana današnjeg, u čoporima čuče u krošnjama visokog drveća, duboko u šumi, i vrebaju plen. Da li će naići šumska životinja ili neoprezan lovac, njima je svejedno. Glad je glad, i ona ne bira. Kada ugleda plen, volpertinger napada munjevito, neočekivano, obrušavajući se iz potaje na svoju žrtvu. Zato ne treba zanemariti dobronamerno upozorenje starog lugara sa drvenom nogom i staklenim okom: "Pazi se fijuka duboko u šumi. Smrt jezdi na vrhovima tih krila."

Teško je razlučiti da li postoje dve vrste volpertingera, jedni dobroćudni, a drugi zli. Svaki pripovedač tvrdoglavo se drži svoje verzije, ne odstupa ni za jotu i tvrdi da samo on zna pravu istinu. Volpertingeri imaju i svoj praznik. Međutim, kao i u svemu što je vezano za njih i ovde postoje nesuglasice. Naime, jedni su za "svetski dan volpertingera" proglasili 29. februar, a drugi su za ovaj praznik namenili 21. arpil. Najveće obožavaoce volpertingeri imaju među članovima Evropske asocijacije univerziteteskih profesora bankarstva i finansija, koji su osnovali Volpertinger klub.

Svi se slažu da priča o njima zvuči neverovatno, ali ju je teško ignorisati, pogotovo u prisustvu fizičkih dokaza za njihovo postojanje. Ko i dalje ne veruje u volpertingere, lako se može uveriti. Ako ga put nanese u Minhen, treba samo da svrati u Muzej nemačkog lova i ribolova, u Nojhauzer štrase 2. Lako ga je naći. Krenete glavnom ulicom, Kaufinger štrase, od Karlstora i Štahusa ka Marijenplacu, i negde na pola puta do Marijenplaca, sa leve strane, ugledaćete veliku zgradu bivše crkve Sv. Augustina. Ispred nje je kamena statua divljeg vepra, a iza statue ulaz u muzej. Na međuspratu, u čelu zgrade, nalazi se vitrina puna prepariranih volpertingera.