Bilo je to u ono vreme izbora, daleko preko Tise, kada se Darko Šarić predao i kada se izgubio jedan avion. Činjenica da je negde naprasno nestala letelica, ovog života ovde se uopšte nije ticala. Moj prijatelj i ja sedimo u njegovoj praznoj kafani sa jedinim preostalim gostom i u sitne sate, kao najgore štreberčine, gledamo ekranizaciju Ane Karenjine sa Sofi Merso u glavnoj ulozi. Ili se samo osećamo usamljeno. Ortak pevuši Ja bih vozio voz, ja dosađujem obojici zašto je film neviđeni promašaj, a gost ćuti i gleda.

Pre izbora, putujem vozom za Novi Sad. Volim vozove. U njima najbolje možeš da osetiš koliko si nesrećan. Takođe, primećuješ kako su te naučili da moraš sve da znaš. U vozovima više niko ne otvara jediva, iako važimo za gozben narod. Nađe se po koja plastična dvolitarka piva, ali je i ta sumnjivog porekla kao i sami izrazi putničkih lica. A bore, patike i tonovi koje srećemo po Železnici Srbije možda najbolje od svega i predstavljaju državu samu. Sa njima maloumni studenti, pijačni, karirani plastični cegeri, nepodšišane nausnice starijih dama, po koji umišljeni pesnik (a i on je obično malouman), ljudi koji još veruju da su debeli "ćvaćo" brkovi izraz istinske muževnosti, pa s vremena na vreme i ona nesrećnica, sa dva završena fakulteta, što je posle odlepila, ostavila domazluk, te živi po vozovima, a njenu priču svaki redovni putnik ume da prepriča, sa iznova novim detaljima. Na izlaznom peronu, iz nepoznatih prostorija izleće zadrigla, pijana ili samo besna baba i dere se na sav glas: Ješo, sa’ću da te ubijem. Trla je muka.

Čini mi se da Jesenjina ljudi čitaju samo da bi odabrali stihove koje će jednoga dana ostaviti potomcima u amanet, da im se, zajedno sa godinom umiranja, prilepe na nadgrobni spomenik, što su ga sami sebi, pre smrti podigli. Postojao je tako u priči i onaj seoski konj koji se utrkivao sa ekspresnim vozom. Jesenjin je, valjda, voleo tu priču, poredivši je sa revolucijom. Naposletku, kako to obično i biva, konjska brzina, došla je glave onoj koju je voleo, nakon što je samoinicijativno zdrobio sopstveni vrat. Neki kažu da je ipak bio kriv Trocki. A, nešto kasnije, zaplovila je kod Peljevina, tamo na početku njegovog romana Generacija P, kroz more turskih lažnjaka i tek po kojeg para cipela nesumnjive domaće proizvodnje, nekakva ljupka, debela prodavačica obuće. Nazvana odmilja Manjka, na večnost je upamćena kao gospođa koju za večnost uopšte nije bilo briga. To da je večnost proizvoljna i to što bi ona bila ispunjena potpuno drugačijim licima da nije Staljin uklonio Trockog, nego da je, recimo, bilo obrnuto, Manjku nije nimalo doticalo, niti uznemiravalo. Tako je i zahvaljujući Manjki unutar romana nikao jedan pesmuljak, od pet jednostavnih stihova, pa čak i aluzijama na kasnog Dostojevskog, da čitaocima poručuje: Šta to beše večnost – to je banja… Ali ako banju zaboravi Manja, šta će biti s Državom i svima? Nego, pustimo Manjku, nevažna je ona. Za plesačicu Dankan kažu da je umrla najelegantnijom smrću ikada. Verovatno je bilo do marke automobila. Ja, da mogu da biram, uvek bih se pre udala za onog koji čita Majakovskog i mašta da postane nešto još gore od Tolstoja. Ili bar da vozi voz, pošto je plitka filozofija uvek na najdubljim mestima.

Pitam se, one noći u kafani, šta bi se dogodilo, ukoliko bi umesto aviona nestao voz. Jer, ako je moguće da nestane avion, ko može da nam garantuje da tako, jednoga dana, neće nestati i šina. Ili još bolje, šta bi se desilo, ako bi negde, između Beograda i Niša, iščezle šine i čitav voz sa svim svojim putnicima? Šta bi onda morao da učini samoubica koji je strpljivo, negde kod Donjeg Ljubeša, čekao da se taj isti voz pojavi, propisno na vreme skoči pod njega i završi sa komedijom jednom za sva vremena? Koliko bi onda virtuozni teoretičari zabeležili u medijima ili knjigama?

Pred kraj filma, dakle pred Anino samoubistvo, dok šeta po peronu, nas dve mule cevčimo onaj pelinkovac, a gost zabezeknuto skače sa stolice i izbezumljeno nas upita: Neće valjda da skoči? Ortak se oduševi, komentarišući kako je divan onaj period života kada uopšte nemaš pojma kako će Ana Karenjina da se ubije, niti da je ikada živela. Uzima daljinski i gasi televizor na kadru kada se zahuktali voz približava. Gost se zahvaljuje, odgovara da ne bi mogao da podnese. Konačno puštamo Gobline – Čak i kad biste me slomili skroz, ja bih vozio voz.