Osamdesetih je neko pitao Stojka Vrankovića, tada najperspektivnijeg košarkaškog centra u Jugoslaviji, zašto iz Zadra ne pređe u neki veći klub, gde bi sigurno imao više mogućnosti da napreduje i bio mnogo bolje plaćen. Vranković je odgovorio da mu je košarka najveća ljubav u životu i da bi mogao da pređe samo u grad koji, poput Zadra, živi za košarku, a da u Jugoslaviji postoji još samo jedno takvo mesto – Čačak.

Nije Vranković, naravno, došao u Čačak, jer je Zadar ipak bio veći od čačanskog Borca, koji se uglavnom šetao iz prve u drugu ligu i nazad, ali u jednoj stvari je Stojko bio u pravu. U gradu na Moravi se bukvalno živelo za košarku. Ne sećam se prvih šuteva, ali siguran sam da nisam bio pošao u školu kada sam naterao oca da o zid šupe okači obruč sa nekog malog bureta. Bio mi je neophodan jer do sličnog obruča, okačenog na uličnoj banderi, još nisam mogao da dobacim, a pripreme za košarkašku budućnost su u Čačku morale da počnu rano.

Treneri su obilazili i niže razrede osnovnih škola, da bace oko da li neki klinac barata loptom veštije od drugih. Oni izabrani su već tada polako usmeravani, a nama ostalima, punim zavisti i gorčine što im talenat nije prepoznat, ostajalo je da se kalimo po dvorištima i uličnim koševima, sve dok ne dorastemo do časti da stupimo na pravi teren.

A tih "pravih" terena je bilo malo. Iz predgrađa posle koga su počinjala kukuruzna polja, Borčeva hala kod Morave je u ranim godinama delovala beskrajno daleko, a i nekako je izazivala strahopoštovanje. To strahopoštovanje je bilo posledica fascinacije sedmogodišnjeg dečaka koga je stariji brat prvi put odveo na utakmicu, a on otvorenih usta slušao kako nekoliko hiljada navijača u dupke punoj Hali skandira: "Izgubi li Borac, sudiju na kolac!!!", dok se prozori tresu od buke i nagomilanog adrenalina.

Zato je nadohvat nogu bilo Želovo, dom kluba iz predgrađa koji je sa punim opravdanjem nosio ime Železničar (Žele od milja). Iza zida koji je okruživao teren bila je stanica i koloseci, čuli su se pisak lokomotive i tutnjava vagona. Čitava atmosfera je odisala nečim "radničkim" i običnim, za razliku od moderne Hale, simbola novog doba. Pored terena je bio bife, naravno imena Železničar, u kome se bistrila lokalna i svetska košarka. Dok je služio vojsku u Čačku, čest gost u tom bifeu je bio Željko Jerkov, član one legendarne ekipe koja je osvojila Svetsko prvenstvo u Manili 1978.

Naravno da deca, dok ne dorastu za mušku igru, nisu ulazila na teren, osim kada je bio prazan, a to je uglavnom bilo samo kada sa neba padaju kamenice. Zato se na Želovom raslo, živelo i učilo košarci i životu. Puni sreće smo dodavali lopte tada mladom Draganu Kićanoviću dok je sam, pod letnjim suncem, satima šutirao, gledali ga kao Boga i osećali da je predodređen da preko Žela i Borca stigne do krova sveta (puvakao sam se među društvom što moj tata poznaje Kićanovog oca jer zajedno rade na železnici).

Krova nije bilo, pa je Žele zvanične utakmice igrao u Hali kod starijeg i poznatijeg brata, ali na stranu utakmice, na Želovom se sedamdesetih igrao najbolji basket u Srbiji, a i šire. Kićanović, inače, nije bio najbolji basketaš u Čačku ni kada je bio najbolji igrač sveta, gledali smo ga više puta kako sportski pruža ruku pošto je izgubio "jedan na jedan". Bio sam beskrajno ponosan što je jedna od lokalnih zvezda bio moj komšija Džule, učesnik legendarnih "tri na tri" obračuna sa basketašima iz Kraljeva, koji su se ponekad igrali za pare.

Marks je pominjao tri dnevne osmice (osam sati rada, isto toliko spavanja i kulturnog uzdizanja), ali odrastanje u kraju podrazumevalo je da se bar jedna osmica provede na Želovom, naročito kada se stasalo za igru. To stasavanje je, naravno, išlo postepeno. "Gornji" koš, pored bifea, bio je rezervisan za vedete, iskusne igrače. Ponekad bi mlađa ekipa iz kraja poranila, pa smo mogli da igramo dok se ne pojavi neko stariji. Pravi igrači su imali i pravi kodeks časti, pa bi mlađima, koji bi se odmah povlačili, rekli da završe partiju i tek onda odu na "donji" koš. Džukci su se prepoznavali po tome što su bahato ulazili na teren još dok je partija trajala. Nije čudo što su neki od tih džukaca devedesetih izginuli u mafijaškim obračunima.

Na donjem košu igralo se obično od jutra do mraka, vikendom i predveče su gužve bile tolike da bi po nekoliko ekipa čekalo na red. Vrhunac priznanja bio je kada bi velikima nedostajao po jedan igrač, pa bi pozvali nekog od mlađih da popuni rupu. Delegirali bi, demokratski, najboljeg među nama, da se ne sramotimo na velikoj sceni.

Na "Želovo" se išlo pre škole, posle škole, u svakom slobodnom trenutku. Tabali smo loptu tamo i 4. maja 1980, dok se spuštao mrak. Prišao je neki čovek i tiho rekao: "Idite kući, deco, umro je Tito."

U Čačku je 27. septembra gostovao turski "Fenerbahče" i odigrao utakmicu sa Borcem. U Hali, ne na Želovom, ali to ovog puta nije važno. Prebogatog prvaka Evrope je u srpsku provinciju doveo njegov trener Željko Obradović, Čačanin. Žoc je pokazao kako se vraća dug gradu gde se učio ljudskoj i košarkaškoj časti.