Kao što je 2021. i prethodnu godinu obeležila pandemija korona virusa, 2015. godina ostaće upamćena po izbegličkoj krizi. Naizgled iznenada, stotine hiljada izbeglica i migranata iz azijskih i afričkih država, uglavnom razorenih ratovima i siromaštvom, našlo se na kapijama Evrope. Te kapije su, od Turske, Grčke, preko Makedonije, Srbije, Mađarske, potom Hrvatske, Bugarske, popuštale jedna za drugom, i više od milion ljudi je stiglo do svog željenog cilja – sanjanog mirnog i boljeg života u državama Zapadne i Severne Evrope.

Govorilo se tada da je gigantski izbeglički talas promenio sve zemlje na putu kojim se kretao i u koje je stigao. Onda je Evropska unija počela da diže barijere, počev od Turske, u koju se slivala nepresušna reka izbeglica, potom u svakoj od država na Balkanskoj ruti, a na granicama nekih od članica Unije, poput Mađarske, iznikli su pravi zidovi. Talas se smanjio, sporadične krize izbijaju na različitim tačkama kontinenta, poput skorašnje na belorusko-poljskoj granici, ili prošlogodišnje na granici između Bosne i Hercegovine i Hrvatske kod Bihaća, ali sve to, na prvi pogled, ne deluje ni približno kao “veliki talas” iz 2015.

Međutim, ono što se kolokvijalno zove “izbeglička kriza” očigledno je mnogo dublji proces. I pored naizgled nepremostivih prepreka na putu, reka izbeglica konstantno teče prema Evropi, u manjem ili većem broju. A ta reka, osim ljudske patnje, ima i svoje neodvojive propratne efekte, poput krijumčarenja ljudi i trgovine ljudima.